Predstava Nosorog, u režiji Lenke Udovički
Patrijarh srpski Porfirije Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Velikani domaćeg i stranog rokenrola, uglavnom iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, muzički su izbor patrijarha srpskog Porfirija.

Ako se neko pitao kakav je muzički ukus Njegove svetosti patrijarha srpskog Porfirija, mogao je to da otkrije danas, kada je poglavar SPC odlučio da predstavi plejlistu pesama koje su mu obeležile mladost, ali koje i danas rado sluša.

Specijalno za 53. rođendan Radija 202 patrijarh Porfirije pripremio je listu od gotovo 12 omiljenih pesama, iako se, kako je priznao, dvoumio da li da otkrije javnosti svoj muzički izbor, zbog svoje funkcije.

– Nisam odmah rekao da, ali kada sam malo promislio pojavila se želja i hteo sam da iskoristim poziv da pošaljem poruku mladima koji danas slušaju muziku s radija o tome šta je moja generacija slušala i da pošaljem poruku da su i sveštenici ljudi iz naroda – naveo je patrijarh na Dvestadvojci, podsetivši kako su muzika, igra, teatar, slika, knjiga, dakle sve što je sastavni deo života svakog čoveka, i deo života sveštenih lica.

Top listu pesama koje su mu obeležile mladost patrijarh Porfirije otvorio je čuvenom numerom Led cepelina „Immigrant Song“, koja je 1970. objavljena na albumu „Led Zepelin III“. Obrazlažući izbor ove pesme njegova svetost objasnio je stihovima iz pera Džimija Pejdža i Roberta Planta citirao je stihove „zamahujemo snažno veslima, stići obale zapada“ i sugerisao da su te reči proročke:

– Plant i Cepelini sedamdesetih pevaju o nordijcima, o ljudima koji beže od nesreće rata. To samo potvrđuje da smo pred apsurdima nesreća rata svi jednaki. I Norvežani i Sudanci. Vidimo i u Beogradu da mnogi prolaze našim ulicama idući ka zapadu. Ova pesma imigranata nosi poruku i opominje nas. To je vapaj, jecaj, krik Roberta Planta koji je i danas aktuelan – smatra patrijarh.

Sledeće što se našlo na plejlisti patrijarha jeste numera Leonarda Koena „Dance me to the End of Love“ iz 1984. godine. Podsetivši da mnogi misle da je to sentimentalna balada o rastanku dvoje ljudi, nekog para, ukazao je na suprotno:

– Koenovi stihovi o plesu do kraja ljubavi deci koja se nisu rodila, s violinom u plamenu, nadahnuti su stradanjem u Holokaustu tokom Drugog svetskog rata. Tada je bila praksa, kako kaže Koen, da gudački kvartet sastavljen od logoraša svira dok njihove drugove ili rođake streljaju i guše u gasnim komorama. Ovu pesmu doživljavam kao svojevrsnu molitvu za sve one koji su stradali tokom Drugog svetskog rata, ali je i danas molitva za sve one koji su postradali u bilo kojem drugom ratu i stradaju i sada – objasnio je Porfirije.

Koenova numera nosi, po oceni patrijarha, simboliku koja se tiče svakog dobronamernog čoveka:

– Čoveka koji život razume da je život dar od Boga, da to nije posed svakog od nas pojedinačno. Život nam je dat da ga iskupimo, kao vreme koje treba da ispunimo dobrotom, ljubavlju…

Potom se okrenuo domaćem rokenrolu i grupi Smak. Numeru Točkove grupe „Šumadijski bluz“ rado je slušao u najranijoj mladosti, no priznao je da je i sada često sluša:

– Naročito je slušam kad se ne osećam dobro, kad se nalazim u ćorsokaku, kad u sebi ne nalazim potencijala da se iščupam iz lavirinta. Postoje različite duhovne metode kako bi se čovek podigao kada pada, ali paradoksalno kad god bih ulazio u bezizlaze, slušajući uporno ovu pesmu, lagano bih se podizao. Zvuci te muzike izvode me na zelenu granu!

Voleo je, kako se prisetio, da sluša i „Knockin on the Heavens Door“ iz filma Sema Pekinpoa „Pat Geret i Bili Kid“. Ta pesma Boba Dilana iz ovog vesterna iz 1973. Budi mu, kako je istakao, ta numera sećanje na sate i sate koje je provodio u sali Jugoslovenske kinoteke u mladosti. No, želeo je da oda i počast Dilanu, kojeg je nazvao „glasom njegove generacije“:

– Ovo je pesma za koju mislim da nema rok trajanja – bio je odsečan Porfirije.

Usledila je još jedna pesma iz filma, ovoga puta domaćeg. U pitanju je svojevrsna himna sovjetskog pesnika i kompozitora Bulata Okudžave „Molitva Fransoa Vilona“ (Francois Villon’s Prayer), koja se našla u filmu, kako je rekao našeg velikog reditelja Dušana Makavejeva „Misterija organizma“ iz 1971. godine.

Otišao je potom i u susednu Hrvatsku za koju je vezan s obzirom da je bio mitropolit čitavih sedam godina zagrebačko-ljubljanske eparhije.

– Postoji tajna veza između Zagreba i mene, ali i ono što je vidjivo. Zagrebu dugujem mnogo – naglasio je Porfirije, zbog čega se na njegovoj plejlisti našla pesma Arsena Dedića „Zagreb i ja se volimo tajno“:

– Za tu pesmu nisu potrebna nikakva tumačenja. Stihovi te pesme su bile neka vrsta pokretača da zbirku svojih intervjua nazovem „Zagreb i ja se volimo javno“ – otkrio je poglavar SPC.

Porfirije je naglasio i kako se dešava da za neka umetnička dela, bilo likovna, muzička, književna, scenska, nije potrebno da prođe određeni period da budu prepoznata kao vredna, već „odmah budu izuzetna“:

– U nekim slučajevima i prelomna, jer iznose na svetlo dana jasne, ili skrivene procese koji se javljaju u kulturi, ali i društvu. Takav je zasigurno album Idola „Odbrana i poslednji dani“. Prvi put se tada u popularnoj srpskoj muzici pojavljuje ime gospodnje, a čini mi se da je po prvi put bila upotrebljena ćirilica na omotu albuma – podsetio je patrijarh, odabravši s tog albuma pesmu „Odbrana“.

Baš taj album Idola iz 1983. bio je, kako je ukazao poglavar SPC, povod da se zastane i ne samo da se „pevuši, đuska nego i zamisli“:

– Za mene je to bio podstrek da se zagledam u sebe i sve ono što mi jesmo. Posle tog albuma pojavilo se mnogo drugih pojedinaca i grupa koji su s jedne strane počeli da slede taj put, ali i da kopaju svoju brazdu.

Podsetio je poglavar SPC da je na Spasovdan, slavu grada Beograda ispred Hrama sv. Save pevao je Cane iz Partibrejkersa s „Veronauksima“. I dok je tad Cane izveo „Molitvu“, Porfirije je otkrio omiljenu pesmu iz Kostićevog pera – „Hoću da znam“, s albuma „Kiselo i slatko“ iz 1994. Evo i zašto:

– Cane je moj prijatelj i brat! A u toj pesmi je napravio nešto što spada u naša najbolja ostvarenja u domaćem rokenrolu!

Neke pesme Korni grupe, po oceni patrijarha, spadaju u remek-dela ravna svetskim simfo-rok grupama, kao što su Jes ili Emerson, Lejk i Palmer. Ali, odabrao je „Etidu“ iz 1973, ne samo zbog predivne „muzičke artikulacije“, već i zbog toga što ga stihovi podsećaju na ono što je pisao Momčilo Nastasijević:

– Ovo spada u sam vrh svetske simfo rok muzike!

Poželeo je da se seti, kako je rekao, „kumova Grka, koji su krstili sprski narod“ i delića svog života koji je proveo u Atini:

– Izdvojio bih grupu Aphrodite’s Child s pevačem Demisom Rusosom i klavijaturistom Vangelisom, koji se nedavno upokojio, a spada među najbolje kompozitore u Grčkoj. I na svetskom planu je bio veliki umetnik. Dobio je Oskara za muziku za „Vatrene kočije“, a snimio je albume sa mnogim sjajnim svetskim muzičarima, ali izdvojio bih onu s početka karijere „It’s Five O’Clock“.

Prisetio se i svog „brata i prijatelja Velje Pavlovića„, kojem je početkom februara održao opelo kraj odra u crkvi na Novom groblju pre sahrane.

Podsetio je koliko je Pavlović voleo Koena i rokenrol i u znak sećanja na velikog novinara za kraj je ponovo odabrao Leonarda Koena, i pesmu kanadskog kantautora iz 1971. godine „Famous Blue Raincoat“, i nadu da su slušaoci uživali i da će još biti rođendana, pa će svi čuti još mnoge druge omiljene mu muzičare i pesme jer „toliko ih je da je za sve to malo jedna radijska emisija!“

Bonus video: Glas, dirka, bas

 

Komentari

Svi komentari (12)