Led Zeppelin iza kulisa: Šta je presudilo legendarnom bendu

Kultura 05. dec 202016:01 > 16:21
Džon Pol Džons, Robert Plant i Džimi Pejdž na zajedničkoj pres konferenciji 2012. Foto: EPA-EFE/ANDY RAIN

"Želimo da obavestimo sve da je gubitak našeg dragog prijatelja doveo do odluke da ne možemo da nastavimo dalje". Ove reči su pre tačno četiri decenije pod oznakom hitno objavljene u svim medijima, a značile su samo jedno – kraj Led Zeppelina, jednog od najvećih rok bendova svih vremena.

Britanski sastav povukao se sa scene pre ravno 40 godina. Ali taj 4. decembar 1980. koji je za većinu obožavalaca Led Zeppelina gotovo „smak sveta“, za neke je bio i očekivan. Iako je zavesa zvanično spuštena pre četiri decenije, da li je smrt bubnjara Džona Bonama bila jedini razlog?

Ako je verovati legendi, koja uporno istrajava tolike godine, Džimi Pejdž, Robert Plant i Džon Pol Džons bez Bonama nisu hteli, niti mogli dalje. No, tragičan odlazak bubnjara Zeppelina bio je, kako neki poznavaoci tvrde, samo „vrh ledenog brega“. Kula od karata, zvana Led Zeppelin, i pre Bonamove smrti 25. septembra 1980. i tog saopštenja od 4. decembra, odavno je počela da se ruši.

„Doručak, doručak“, kezio se jedan od najautentičnijih bubnjara koje pamti istorija popularne kulture Džon Bonam asistentu grupe Reksu Kingu. A taj doručak sastojao se od desete votke toga jutra i jednog parčenceta šunke.

I taj doručak bio je, ispostaviće se, poslednji u životu muzičara, poznatijeg po nadimku Bonzo. Ili, kako su ga mediji okarakterisali, „zveri na bubnjevima“. Na putu ka studiju u Berkširu 24. septembra 1980. njegovo raspoloženje bilo je sve gore i gore.

– Dok smo išli na probu u studio bio je vrlo nesrećan. Rekao je kako mu je dosta bubnjeva, dodavši: „Svi sviraju bolje od mene. Kada dođemo na probu ti sviraj bubnjeve, a ja ću da pevam“ – ovako se pevač benda Robert Plant prisećao tih trenutaka koji će vrlo brzo dovesti do raspada jednog od najvećih rok bendova svih vremena Led Zeppelina.

Na toj probi bend je trebalo da vežba za predstojeću turneju po Severnoj Americi, prvoj od 1977, kako bi promovisali album „In Through the Out Door“. Početak turneje bio je zakazan za 17. oktobar u Montrealu. Iako već „pod gasom“ Bonzo se nije zaustavljao. Nastavio je da pije. Ali i da svira.

A samo nekoliko meseci ranije kolabirao je nasred scene na koncertu u nemačkom gradu Nirnbergu. Bend se tada oglasio saopštenjem u kome je, između ostalog, stajalo da se bubnjar „prejeo“. To je bila „zvanična priča“. Ona nezvanična, koja se odvijala iza kulisa kazivala je da je nekontrolisani unos alkohola Bonama dovodio do čestog „pomračenja uma“. Još tada se po medijima spekulisalo da je tokom desetočasovne probe bio u stanju da popije nebrojeno flaša votke. To se odrazilo, ne samo na njegovo ponašanje, već i sviranje.

– Bonzo je počeo da se ponaša pomalo unezvereno. Ne mogu da kažem da je bio u dobroj formi, kad nije bilo tako. Bilo je nekih dobrih momenata tokom proba, ali onda bi počeo da pije votku. Mislim da je pio zato što je imao nekih privatnih problema – sećao se Džon Pol Džons, basista Zeppelina.

Kada je bend otišao u kuću gitariste Džimija Pejdža u Vindzoru da se odmori posle probe, Bonam se maltene onesvestio na sofi oko ponoći. Asistent ga je smestio u krevet. Kada se sledećeg dana nije pojavio na probi sve do dva popodne,  menadžer turneje Bendži Lefevr i Džons otišli su da vide šta je sa njim.

– Pokušali smo da ga probudimo. Bilo je strašno… A onda je trebalo reći Džimiju i Robertu šta se desilo. Osećao sam takav bes zbog njegove smrti – pričao je Džons.

Džon Bonam je svirao bubnjeve kao neko ko nije znao šta je sledeće što ga čeka, „kao da visi sa ivice litice“, primećivali su muzički kritičari. I visio je godinama, da bi 25. septembra 1980. godine pao sa te litice. Skončao je u 32 godini života, ugušivši se pri povraćanju.

Autopsija je pokazala da, osim alkohola, u telu muzičara nije bilo drugih nedozvoljenih supstanci. Američki magazin „Rolingstoun“ tada je pisao da se Bonam nedugo pre toga okanuo heroina, kao i da je uzimao lekove za anksioznost i depresiju.

Kada je objavljena vest o smrti, ne samo što je turneja po Americi otkazana, već je i bend „okončao život“. Samo šest nedelja nakon što su posmrtni ostaci Bonama 12. oktobra položeni na groblju u engleskom selu Rašok, mediji širom sveta dobili su kratko saopštenje sledeće sadržine:

„Želimo da obavestimo sve da je gubitak našeg dragog prijatelja doveo do odluke da ne možemo da nastavimo dalje“. Ova jedna rečenica, dostavljena medijima pre tačno 40 godina, značila je samo jedno – bez jednog od osnivača nema više Led Zeppelina.

Da bez Bonama ne mogu dalje ispostavilo se kao tačno. Ako se izuzme tek nekoliko svirki u protekle četiri decenije, bend je održao svoju reč, datu 4. decembra.

– Nakon odlaska Džona nisam mogao da dotaknem gitaru. Taj osećaj imao sam nekoliko meseci – beleži gitarista Džimi Pejdž u svojoj novoj biografiji „Jimmy Page: The Anthology“, prenosi britanski dnevnik „Indipendent„.

Slično je o tom tragičnom događaju nedavno pričao i Robert Plant u svom podkastu „Digging Deep“:

– Imao sam samo 33 godine. Do tod trenutka proveo sam čitavih 12 godina u toploj, no ponekad i ledenoj klimi Led Zeppelina. I kada smo izgubili Džona postojala je samo jedna mogućnost, a to je da se što više udaljim od senki prošlosti i pokušam da nastavim dalje…

Sin Džona Bonama, Džejson, takođe muzičar i bubnjar izašao je na scenu sa očevim kolegama. Na jednom od retkih „povratničkih“ koncerata grupe za četiri decenije, 2007. godine u londonskoj O2 Areni, koji je organizovan u znak sećanja na čelnika diskografske kuće „Atlantik rekords“ Ahmeta Erteguna, Džejson Bonam je upitao Planta da li bi obnovili sastav. Ovo je bio odgovor slavnog gitariste:

– Tvog oca sam isuviše voleo… Ne mogu da izađem na scenu i foliram. Ne mogu da izigravam džuboks. Kada nas je tvoj otac napustio, kada je otišao sa ovoga sveta, to je bio kraj Led Zeppelina. Nikada ne bismo mogli da radimo ono što radi grupa Who (članovi ove britanske grupe okupljali su se u više navrata, a poslednji put 2019. prim. aut). Bilo bi to kao da spavaš sa svojom bivšom ženom, a pri tom nemaš seks.

A taj decembarski koncert u Londonu ušao je čak i u Ginisovu knjigu rekorda zbog najveće potražnje za kartama. Te 2007. bilo je čak 20 miliona zahteva za kupovinu ulaznica onlajn. Mediji su spekulisali da će se bend ponovo okupiti za svetsku turneju sa Bonamovim sinom. Navodno, svi su bili za, osim Planta. On je otišao na turneju sa američkom kantri muzičarkom Alison Kraus, a pet meseci ranije je solo nastupom otvorio „Egzit“ na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Za 12 godina karijere Led Zeppelin su snimili osam albuma, stvorivši novu formu hard roka, ili kako je časopis „Rolingstoun“ to okarakterisao postavši „najteži bend svih vremena“. Ogroman uspeh tri albuma koja su nazvali po imenu benda, kao i ploča „Houses of the Holy“ i „Physical Graffiti“, prodatih u tiražu od gotovo 300 miliona primeraka doneo je sa sobom i sav mrak slave i bogatstva – drogu, alkohol, maloletne devojke, navodne satanske rituale…

Iako dva poslednja albuma benda „Presence“ (1976) i „In Through the Out Door“ (1979) nisu naišli na toliko dobar prijem kod kritike i na tržištu, i dalje su bili na vrhovima top lista i dostigli multiplatinaste tiraže. Bili su „najveći bend sedamdesetih“, kako je pisala muzička štampa.

I zato kada su obnarodovali razlaz benda, nije to bilo zbog neuspeha, kao što je to najčešće slučaj kroz istoriju muzike. Naprotiv, spuštanje zavese na grupu 1980. čak je tumačeno kao simbol „rokenrol bratstva“. Insistirajući na svetoj, gotovo spiritualnoj vezi među članovima benda, kraj benda tumačen je jednostavno – to magično kreativno jedinstvo moglo je da postoji samo među njima četvoricom. Kada je jedan otišao, magija je nestala.

I zato su Led Zeppelin ostali upamćeni i cenjeni i kao bend koji je načelo muzike stavio ispred novca.

– Led Zeppelin nije korporativni entitet, već emotivna veza. Svaki od članova bio je jednako važan za celinu. Da sam ja otišao, mislim da bi ostali doneli istovetnu doluku. Šta bismo radili? Nekome dali ulogu i rekli mu „ovo treba ovako da radiš“? To ne bi bilo iskreno – govorio je Pejdž pre osam godina za „Rolingstoun“.

Međutim, Mik Vol, autor knjige o bendu „Kad su divovi hodali Zemljom“, koja je  objavljena i kod nas u izdanju „Lagune“, ima drugačiji stav.

– To da nisu mogli da nastave bez Bonama je samo izgovor. I pre nego što je Bonam umro, Zeppelini su bili u strašnom stanju. To je i jedan od razloga njegove smrti. Bili su truli od glave do pete – smatra britanski autor i napominje da je zloupotreba narkotika, pre svega heroina, kao i tragični događaji koji su krajem sedamdesetih pratili bend samo pogoršali animozitet između Pejdža, Planta i Bonama. Vol tvrdi da je bend bio na ivici raspada koju godinu ranije…

Posle saobraćajne nesreće na Rodosu u kojoj su 1975. godine umalo poginuli Plant i njegova supruga Morin, njemu nije bilo ni do snimanja, niti do koncerata. Oporavljajući se nekoliko meseci od nesreće Plantu je bilo dosta te mašine, zvane Led Zeppelin.

– Bio sam besan na Pejdža i mendžera Pitera Granta što su me praktično onemogućavali da budem sa suprugom i decom koju volim. Mislio sam u sebi: „Da li ovaj rokenrol išta vredi?“ – ispovedao se Plant.

Turneja po Americi dve godine kasnije bila je, kako je jednom istakao tur menadžer benda Ričard Kol, užasavajuća, a među članovima benda bilo je svega samo „ne drugarstva“.

Bonam je, stalno „pod gasom“, postao izuzetno nasilan. Čak je u bekstejdžu imao ispisan čitav set pravila, a jedno od glavnih bilo je da ga niko, a naročito novinari, ne gledaju u oči „ako im je do sopstvene bezbednosti“. S druge strane, Pejdž i njegovo sve dublje potonuće u „more heroina“ samo je nadvilo još veću tamu.

– Svuda unaokolo su bili telohranitelji i bila je neverovatna razlika u atmosferi te ’77. u odnosu na prethodnu turneju 1975. Kao da je neki tamni oblak visio nad svima – svedočio je novinar Jan Uhleski u knjizi autora Barnija Hoskinsa „Trampled Under Foot“ iz 2012. godine.

O totalnom haosu govorio je i Robert Plant. Nije bilo, kako se sećao, ničega za šta bi se „uhvatili“:

– Kome da se obratim ako mi je loše? Nije bilo nikoga. Svako je bio kao ostrvo za sebe, živeći u svome svetu…

Poslednja američka turneja naprasno je okončana kada je u Nju Orleansu do Planta stigla tragična vest da mu je petogodišnji sin Karak preminuo od stomačne infekcije. Plantu nije bilo ni do čega, a kamoli do izlaska na scenu kako bi po ko zna koji put pevao iste pesme.

– Izgubio sam dete. Zaista nisam više želeo da budem deo Led Zeppelina. Želeo sam da budem sa svojom porodicom – pričao je kasnije „Rolingstounu“, dok je u ispovesti za magazin „Q“ priznao da se u jednom danu okanuo svoje zavisnosti od narkotika. Razmišljao je čak da ode da živi u džunglu.

– Svako od nas razmišljao je šta se dalje biti, jer se iluzija istrošila. Kada izguboš dete, onda shvatiš da moraš da odlučiš šta i kako dalje. Prijavio sam se da budem nastavnik. I pošao sam na učiteljski koledž 1978. Želeo sam da odem što dalje od muzike – pričao je za BBC pre desetak godina.

Koju godinu kasnije u intervjuu za „GQ“ pojasnio je da je želeo da se bavi nečim iskrenijim i da svoj „ego strpa u orman“. A različite reakcije kolega iz benda na ličnu tragediju samo su produbile jaz među njima.

– Tokom najmračnijeg perioda života kada sam izgubio svog dečaka i kada mi se porodica raspadala samo je Bonzo bio uz mene. Ostali iz benda su bili sa juga i nisu imali tu vrstu osećajnosti, kao mi sa severa, da pokušaju da pruže utehu – govorio je Plant 2005.

Mik Vol ističe da to što Pejdž i Džons nisu došli na sahranu Karaka je bilo „neoprostivo“.

– Jedino je Bonzo došao na sahranu. Plant je znao da kada si sa ljudima koji su tako duboko u kandžama heroina, čitav njihov život vrti se oko droge. A rezultat je teško s*anje. Plant, koji je bio hipik i verovao u karmu, bio je ubeđen da je svaka loša stvar koja se desila njemu i Zeppelinima počela 1975. sa automobilskom nesrećom na grčkom ostrvu. I od tada je sve krenulo mračnom putanjom. Plant je napustio bend, otišao je, samo oni to nisu hteli da objave nadajući se da će se vratiti – objašnjava Vol.

O tome je u to vreme govorio i sam pevač benda u intervjuu za časopis „Bravo“:

– Želeo sam da odem iz grupe, ali Džimi Pejdž me je sprečio u tome. Rekao mi je da bez mene grupa ne bi vredela. Insistirao je da odem na odmor dok ne budem ponovo spreman da izađem na scenu, i tada sam shvatio da smo mi više od poslovnih partnera. Mi smo prijatelji!

No, Vol i to opovrgava danas tvrdeći da se Plant u bend vratio zato što ga je Bonzo preklinjao.

– Kada je Džimi bio potpuno onesposobljen zbog droge sve se svodilo na to da Robert bude kako-tako srećan. Pokušavali su da ga učine srećnim tako što su na tim poslednjim koncertima u Evropi 1980. ošišali kose, skratili pesme, prestali da izvode „Stairway To Heaven„…

Iako Džon Pol Džons smatra da su te 1980. godine oni konačno ponovo došli do „tačke zajedništva“, kao i da su gajili nadu da će se sve „ponovo vratiiti u normalu“, Vol i to demantuje za „Indipendent“:

– Plant i Pejdž nisu mogli da budu u istoj sobi. Bili su u potpunom rasulu, držeći se za slamku. Pejdž koji je u to vreme istinski bio s druge strane duge, težak džanki već pet godina, gori i od Kita Ričardsa, uvrteo je u svoju glavu da treba da idu u Ameriku da ponovo upale iskru benda. A kada je Bonzo preminuo, čitava ionako trula građevina se samo srušila.

Bonamova smrt označila je tačku za Planta. Bio je to, kako je jednom precizirao, „kraj ere naivnosti“:

– Džon je me tako podržavao. Bilo je jasno nakon njegovog odlaska da je moja poslednja veza sa bendom presečena – pričao je Plant svojevremeno za BBC.

Osim što je 1982. godine izašla kompilacija „Coda“ svako je iz benda otišao na svoju stranu. I tako je bilo sve do jula 1985. kada su se na nagovor Fila Kolinsa ponovo okupili. Povod je bio planetarni humanitarni događaj „Lajv ejd“. Oni su izašli na scenu Džej Ef Kej stadiona u Filadelfiji, a na bubnjevima je, umesto Bonama, bio Fil Kolins, jedini koji je tog dana uspeo da nastupi na dve strane sveta – na londonskom Vembliju i u Filadelfiji.

Bez probe, s obzirom da Kolins samo što je doleteo „konkordom“ u Ameriku, taj nastup samo je učvrstio Plantov stav da bez Bonama to više nije Led Zeppelin.

– Za nas je to bila grozota. Izgledalo je kao da smo ludaci – komentarisao je frontmen kasnije.

I posle tog nastupa, svi u bendu odbili su ponudu od 90 miliona dolara po čoveku za turneju po SAD. Isto je bilo i posle nastupa u O2 Areni dvadesetak godina kasnije. Plant je bio taj koji je ponovo odbio basnoslovnu novčanu ponudu.

– U to vreme Rodžer Voters je na svojoj turneji zaradio 700 miliona dolara. Zeppelini bi inkasirali duplo više. A Robert je umesto toga otišao na turneju po koledžima sa Alison Kraus, uglavnom i zbog toga što je čitavo iskustvo ponovnog stajanja na sceni sa nekadašnjim kolegama za njega bila odvratna – kaže Vol i pominje da je pre šest godina Plant odbio 800 miliona dolara, koje mu je ponudio britanski milijarder Ričard Brenson za ponovno okupljanje Zeppelina.

Do razlaza je došlo zbog unutarnjih lomova u bendu, a ne toliko zbog „bratskog jedinstva“, zaključak je koji se nameće posle svega. No, uporno odbijanje Roberta Planta da zaradi na istoriji od trenutka Bonamove smrti pokazuje svu njegovu uzvišenost. I možda je baš zahvaljujući Robertu Entoniju Plantu, moćnom vokalu iz Vest Bromviča, zaostavština sastava Led Zeppelin i posle 40 godina ostala neuprljana. Uprkos svemu, mit o Zeppelinima i danas je nedodirljiv.

Tagovi

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare

Pošalji komentar Pročitaj komentare (11)