Prvi put sam bila u Beogradu kad sam bila dete, 1963. godine. Kao mlada, tinejdžerka, u to vreme kad sam prvi put bila ovde, nisam znala da ću biti glumica. Mislila sam da nešto tako zabavno kao što je gluma ne može da bude profesija. Više sam to shvatala kao igru, priznala je danas jedna od najvećih nemačkih glumica Barbara Sukova, koja je gost 51. FEST-a.
Laureat najprestižnijih nemačkih glumačkih priznanja, ali i onih u Kanu ili Veneciji, Barbaru Sukovu znamo iz dela velikog Rajnera Vernera Fazbindera, kakvi su „Berlin Aleksanderplac“ ili „Lola“, iz filmova Margarete fon Trote – „Olovna vremena“, „Roza Luksemburg“, „Hana Arent“, iz „Evrope“ Larsa fon Trira, „Sicilijanca“ Majkla Ćimina, „M. Baterflaj“ Dejvida Kronenberga, „Džonija Mnemonika“ Roberta Longa…
I večeras, trećeg dana FEST premijera je filma „Dalilend“ Meri Haron, a pre projekcije Barbari Sukovoj će biti uručena nagrada Beogradski pobednik za doprinos filmskoj umetnosti. Samo nekoliko sati uoči dodeljivanja priznanja, priznala je nemačka glumica na susretu s medijima kako joj je velika čast što je laureat:
– Bila sam srećne ruke, jer sam radila sa tako divnim ljudima. Kad dobijate ovakva priznanja uvek pomislite na sve one ljude koji su doprineli vašem radu. A ja sam radila s predivnim glumcima, nikad ni sa jednim nisam imala sukob, neku kontroverzu, sa sjajnim rediteljima, uvek sam bila okružena fenomenalnim timom ljudi.
Naglasila je kako trenutno snima novi film, a da je ostvarenje „Dalilend“, koje će premijerno biti prikazano večeras od 19.30 sati u Mts dvorani, snimljeno pre nepune dve godine:
– Ali ono što me u svemu ovome čini pomalo tužnom jeste što se danas toliko razlikuje snimanje filmova u odnosu na vreme kada sam počinjala. Tako je malo vremena, i tako mali budžeti. A u isto vreme igram u TV seriji, koja ima budžet od 40 miliona dolara. I kad pomislim na budžete svih tih serija, uvek mi padne na pamet – Bože, koliko bi samo niskobudžetnih filmova moglo da se snimi za ovaj novac. A i pandemija je tako uticala na to da ljudi sede kod kuće i bindžuju sve te serije, i to tako razdvaja ljude – istakla je glumica.
U Beograd je stigla iz Frankfurta, a glavni utisak koji nosi iz svoje rodne zemlje jeste prizor kako ljudi sede u restoranima, ma svuda sa svojim telefonima, umesto zajedno…
– A bioskop je tako sjajno mesto gde možemo zajedno da se smejemo, da plačemo. Zato je važno praviti filmove. Volim da radim s mladim rediteljima, koji iako teško pronalaze finansijska sredstva za filmove, opet na platno donose svoja uverenja, svoju strast.
Spisak reditelja s kojima je radila Sukova impresivan je – od Fazbindera, preko Šlendorfa, Margarete fon Trote, Larsa fon Trira, do Kronenberga, Ćimina, Dejvida Linča, Tima Robinsa… Ali, dok je glumičina filmografija toliko ispunjena, mozak, kako je otkrila, baš i nije ispunjen sećanjima:
– Imam najgore moguće pamćenje. Kad završim nešto, samo nestane iz sećanja. Čak i da sam radila u pozorištu i odigrala 70 predstava, čim se komad završi ne sećam se svojih replika. Možda negde u mom mozgu ili telu te stvari ipak postoje… Ali, interesantno mi je to što se ne sećam sadržaja filma, ali se zato savršeno sećam kako moj lik hoda, da li je to Roza Luksemburg ili Hana Arent, ili sve te žene koje sam igrala, svejedno. Znam njihove fizičke karakteristike, ali ostalo ne!
Često nazivana Fazbinderovom muzom, na pomen imena velikog nemačkog sineaste Barbara Sukova odmah je reagovala rečima koliko je rad s njim bio poseban:
– Bio je specifičan i radio nešto što nijedan drugi reditelj nije – samo je glumcima dozvoljavao jedan pokušaj, niste mogli više puta da snimate jednu scenu. Zbog toga su svi morali da budu veoma koncentrisani, jer imali su samo jednu šansu. Sećam se da smo jednom Hana Šigula i ja, dok smo snimale seriju „Berlin Aleksanderplac“, morale da se vozimo na zadnjem sedištu automobila, čitamo pismo, pričamo i smejemo se. Fazbinder, zbog kamere nije mogao da budu u automobilu dok smo snimale, i uradile smo scenu, a on nas je upitao: „Kako je bilo?“ Kada smo mu odgovorile da je bilo okej, upitao nas je da li želimo da pokušamo ponovo. Pristale smo s radošću, ponovo snimile scenu, a onda nas je pitao: „I koju da uzmemo za film, odlučite!“ I kad vam je dao drugu šansu, opet se to svelo na jednu jedinu – prisetila se kroz smeh velika glumica.
Osim s Fazbinderom, mnogo je radila i radi s Margaretom fon Trotom, koju naziva svojom dragom prijateljicom:
– Stalno me pita da snimimo još neki film… „Koju ulogu hoćeš da igraš“, pita me uvek. A meni je svejedno, jer ona je rediteljka, a film je podijum za reditelje. Ti si taj koji treba da ima ubeđenje, strast za neku temu koju želi da obradi. Mislim da obe volimo da učimo, istražujemo stvari, uvek se trudimo da budemo ponizne spram teme koju obrađujemo u filmu, bila to Roza Luksemburg ili Hana Arent. Bile smo uplašene da nećemo moći da iznesemo sve. Hana Arent je intelektualni gigant, a ja sam samo glumica, ali Margaret je hrabra, i bila je glumica, pa je onda malo lakše.
S obzirom da je često igrala istorijske ličnosti na velikom platnu i u teatru, objasnila je kako s jedne strane to voli, a s druge je to zastrašujuće:
– Želiš da opravdaš tu istorijsku ličnost. Imaš toliko materijala o toj osobi, lična pisma, ono što je o njoj beleženo, fotografije, snimke – i to je dobar zamajac za ulogu. Kad igraš fiktivnu osobu, sve moraš da izvučeš iz sebe, a istorijsku koja je postojala pronalaziš u sebi. Na primer, dok sam pripremala ulogu Dalijeve Gale, pročitala sam mnoge biografije o njoj i imala sam osećaj da je svi autori preziru. I Roza Luksemburg je bila prezrena. Zato uvek pokušavam da pronađem drugačije glasove, da i ako je osoba kučka, kao što je po nekima bila Gala, učinim je čovečnom, humanom. Jer, svako od nas ima u sebi i onu skrivenu stranu koju niko ne vidi – pojasnila je Barbara Sukova.
Posle rada na filmu „Dalilend“, u kojem Dalija tumači Ben Kingsli, a ona muzu i suprugu Galu, nije promenila mišljenje o velikom španskom slikaru:
– Za Galu se često kaže da je komercijalizovala Dalijevu umetnost, da ga je toliko terala da radi. Ali, bez nje možda ne bi postao tako veliki umetnik. Jer, ona je videla svu Dalijevu genijalnost, a pre nego što ga je upoznala ljudi su mislili da je lud. Kad ga je srela imao je histeričan osmeh, bio oženjen, a ona bila s Maksom Ernstom. Bila je mnogo starija od njega, i delovao je on kao nezrelo dete, ali ona je videla sav njegov potencijal. Da nije bilo nje, i te discipline, koju mu je nametnula, verovatno ne bi postao takav umetnik. A kasnije u karijeri, u doba koje opisuje naš film, „gurnula“ ga je u smeru komercijalnog uspeha, novca…
Iako je Sukova često tumačila te jake, nezavisne žene iz naše skorije ili dalje prošlosti smatra da je danas, kad su dame u pitanju, prednost što možeš da budeš i snažna žena, koja ima svoj biznis, ali i da kažeš – želim da imam decu, budem kod kuće…
– Kad sam bila mlada, pripadala sam generaciji koja je pokušavala da se izbori za neki novi feminizam – nismo se šminkale, borile smo se da žene ne budu seksualizovane. A kad danas vidim mlade žene, sve su one skockane, s visokim potpeticama, i opet su nezavisne. I mislim da je sjajno što žene danas mogu da budu šta god hoće. Bar mi se čini da je tako u zemljama zapadnog sveta – glumičin je utisak.
Paralelno s glumačkom karijerom, Barbara Sukova već decenijama unazad ima i zavidnu muzičku karijeru. Kao neka vrsta naratora u svetu klasične muzike nastupala je s najvećim svetskim filharmonijama, a sa trećim suprugom Robertom Longom imala je i eksperimentalni bend.
– Svoj muzički rad delim na dva sveta. Jedan je u svetu klasike, gde sam radila s Berlinskom, Bečkom, Njujorškom filharmonijom, sjajnim dirigentima, orkestrima izvodeći Šenberga, što mi je bio veliki izazov s obzirom da su ga do tada radili samo operski pevači, a drugi je ono što sam radila iz čiste zabave s bendom X- Patsys. Raduje me rad s muzičarima, pevačima, ali toliko je to posla za mene i truda da ne radim to toliko često.
A na kraju susreta s medijima upitala je prisutne novinarske ekipe, ali zapravo i ovdašnju javnost da joj pomognu. Molba je možda preteška, ali je više nego emotivna, za šta je najbolji dokaz priča Barbare Sukove:
– Te 1963, kada mi je bilo 13 godina, s roditeljima sam bila u nekadašnjoj Jugoslaviji. Bili smo i na Ohridskom jezeru gde sam upoznala dve mlade devojke, Zoricu i Biljanu. Nakon Ohrida otišla sam s roditeljima u Skoplje. Ali, dan nakon što smo otišli iz Skoplja, desio se strašan zemljotres i znam da je hotel u kojem smo boravili bio potpuno srušen. Imala sam adresu tih devojaka, i u školi, u Nemačkoj prikupljali smo odeću, robu, hranu za stradale i oštećene u zemljotresu. Stiglo je to do Zorice i Biljane, i one su mi, kao „hvala“, poslale poslužavnik s malim, divnim šoljicama za kafu. I uvek sam ga čuvala, nosila sa sobom u svaki novi stan, grad u koji sam se preselila tokom života – objasnila je Barbara, ali u međuvremenu je izgubila kontakt s njima, a volela bi da je drugačije. I zato je uz jednu crno-belu fotku Biljane i Zorice s Ohrida Barbara Sukova apelovala na sve:
– Volela bih da ih ponovo vidim. One su moje ispisnice. Nisam na društvenim mrežama, i zato mi pomozite da nađem Biljanu i Zoricu!
Bonus video: Otvaranje Festa
