Politika je strpljivi i brutalan računovođa: Zorica Kojić o Verdijevoj operi "Simon Bokanegra" u Narodnom pozorištu

Narodno pozorište u Beogradu – Velika scena 

Đuzepe Verdi: „Simon Bokanegra“ 

Dirigent: Đorđe Pavlović 

Reditelj: Mario Pavle del Monako 

Dizajn svetla: Volfgang fon Cubek 

Scenograf realizator: Jasna Saramandić (prema ideji Arnoa Bernara) 

Kostimograf solističkih kostima: Višnja Žilić 

Dorada i likovna obrada horskih kostima: Ivana Mladenović (prema ideji Marijane Stranske) 

Izvršni producent: Vuk Miletić 

Producenti: Nataša Jovović, Dragana Ivković 

Uloge: 

Simon Bokanegra – Dragutin Matić 

Jakopo Fiesko – Ivan Tomašev 

Amelija Grimaldi – Sonja Šarić 

Gabrijele Adorno – Dejan Maksimović 

Paolo Albiani – Stefan Pavlović 

Pjetro – Aleksandar Pantelić 

Amelijina pratnja – Svetlana Lovčević 

Kapetan lukonoša – Slobodan Živković 

Hor i orkestar Narodnog pozorišta u Beogradu 

Đenova sredinom 14. veka mogla bi biti ma koja država danas na planeti Zemlji. Zanesenjaštvo narodnih pokreta uvek je uostalom na vetrometini naspram udobno ušuškane reakcije vlastodržaca. Naivnost spontanih revolucija tare se ovde bez ikakve nade o zloćudno proračunatu trgovinu uslugama bezbrojnih korisnika raznoraznih povlastica. Bezazleni heroji služe tu tek kao maketa navodne dobre volje mračnih sila što vuku konce, a na kraju završavaju kao topovsko meso istih tih zlikovaca, koji su ih sa predumišljajem ovlastili da kobajagi o nečemu odlučuju. 

Ukratko, moral i samosvest retkih pravednika koji su na ovom svetu obavezno prokleti, konfrontirana je sa okorelom supermašinerijom totalitarizma što bezobzirno ubire svoju „krvavu žetvu“. Ali, ima tu jedan gvint. Bogatstvo i moć, zapravo, samo umišljaju da kroje individualne sudbine svojih podanika/građana, bili oni niskog ili visokog porekla. Ljubav i prokreacija, dobročinstvo i plemenitost, međutim, stvoreni su da traju zauvek. Tirani i kabadahije, podlaci i ništarije, skončavaju najzad u ruševinama sred pustinje, zameteni peskom, poput onog Šelijevog „Ozimandijasa“, dok podvizi junaka ne prestaju da se prenose sa kolena na koleno dokle je sveta i veka. Treba razmisliti o tome. 

Aktuelna postavka opere „Simon Bokanegra“ slavnog Đuzepea Verdija, imala je u četvrtak 16. maja svoju premijeru na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Ali, ono što se odigravalo na pozornici i u orkestru daleko je prevazilazilo puki pojam takozvanog „prvog izvođenja“. Bila je to raskošna zvučna freska, prefinjeno monumentalna, u kojoj je dominirao Dragutin Matić u naslovnoj ulozi. Možemo samo reći: Bravo! I to sa punim pravom. 

Ali, šta se zaista dogodilo te večeri u Narodnom pozorištu? 

Najpre, sa ove predstave odlazite nošeni izvesnim utiskom radikalnog preinačenja zbilje. Jer, beogradski „Simon Bokanegra“ reditelja Maria Pavla del Monaka u svom dejstvu izistinski je savremen, da ne kažemo i gorko svakodnevan. Izmestimo li ga samo malo iz arhaičnih okolnosti originalnog istorijskog konteksta – glavni junak mogao bi tako najednom postati bilo ko od nas. 

Zatim, podela na premijeri u četvrtak uveče bila je vrhunska u svakom smislu. Treba to naglas reći. 

Već prvi prizor – u kome smo suočeni sa zlokobnim odjekom „Sedmog pečata“ Ingmara Bergmana – progoniće nas do samog kraja. Mrak i svetlost smenjuju se u furioznom plesu paklene tmice i užarenih parčadi sunca što izbijaju iz bića jadnog junaka, iskreno tugujućeg zbog odlaska voljene. Nedvosmisleno je jasno kako taj odlazak znači zauvek, rastanak je za Bokanegru neočekivan i fatalan, i od tog časa budući dužd luta isključivo među utvarama, držeći se svojih sumornih relikvija sa samo jednom mišlju na umu – da pronađe svoju izgubljenu ćerku i tako donekle ublaži nezalečiv bol zbog smrti njene majke i svoje ljubavi. 

Simon Bokanegra umro je u stvari onog istog dana kada i njegova obožavana Marija, njen otac Jakopo Fiesko (Ivan Tomašev), smrtni neprijatelj Simona Bokanegre, umro je tog časa takođe, a čitava radnja održava svoj veličanstveni životni plam još samo u naslućivanju postojanja kćeri, odnosno unuke – Amelije Grimaldi, u dirljivom tumačenju Sonje Šarić. Tako dve senke, dva mrtva viteza, otac i navodno nedostojni ljubavnik, plemić i plebejac, sprovode svoju turobnu introspekciju tokom čitavog trajanja predstave, darujući nas vrhunskim vokalnim interpretacijama, izrezbarenim autentičnim osećanjem. 

Predstava „Simon Bokanegra“ uzbudljiva je upravo zato što su reditelj i solisti uhvatili suštinu tog beskonačnog poigravanja života i smrti na „ničijoj zemlji“ između. Ovaj misteriozni predeo, katkada vrlo tanan i trenutan, a ponekad kilometrima i godinama sablasno protegnut kao vrebajuća senka čovekove egzistencije, zapravo je glavna „bina“ za ovu beogradsku postavku. Fascinantna scenografija koja se nadnosi nad gledaoca poput nekog izokrenutog ambisa mora – što naoko ravnodušno usisava patnju i pakost, ljubav i besramnost, dostojanstvo i nitkovluk – odzvanja svejedno pravičnošću i saosećanjem. Luksuzan scenski kostim istovremeno nas zapanjuje svojom aristokratskom rafiniranošću i slobodom pokreta koji daje protagonistima. 

Ako vam se oči nisu ispunile suzama u trenutku kada Dragutin Matić suptilno prinosi samrtnu agoniju Simona Bokanegre vašem oku i uhu, onda za vas definitivno nema nade. Ukoliko pak niste zadrhtali pred verodostojnom emocijom i prirodnom čulnošću glasa čarobne Sonje Šarić, kao i otmenom elegancijom interpretacije Ivana Tomaševa, ukoliko ste ostali nedotaknuti ljutom ekspresivnom elektrikom Dejana Maksimovića (Gabrijele Adorno) ili esencijom ljudske podmuklosti što ju je umetnički sjajno oličio Stefan Pavlović kao zli Paolo Albiani... pa, onda ništa. 

Ne zaboravimo Aleksandra Pantelića kao upečatljivog Pjetra, Svetlanu Lovčević kao Amelijinu družbenicu, Slobodana Živkovića kao Kapetana lukonošu. Hor je bio u svojim pojavama uzvišen, a nenametljiv orkestar krasili su ovom prilikom izvanredan puls i snažno uzburkani tonski kontrasti pod upravom odličnog Đorđa Pavlovića. 

Dragutin Matić ovim Simonom Bokanegrom upisao se u velikane opere. Njegov glas odiše obiljem sadržaja jer se ne služi prostim moćima, već svoj izraz gradi mnogo filigranskijim oruđima. Podjednako dobar glumac, kao i muzičar, ovaj kompleksni bariton ne iscrpljuje se u ulozi, već naprotiv  tokom nje izrasta. Baš taj njegov univerzum stvaralačkih ideja podiže energiju i drugih partnera na sceni, magnetizuje ih i obasjava posebnim osvetljenjem, otvara ukus za detalj, ne štedi truda da ih poveže u opčinjavajuću zajednicu. Nadamo se još mnogim izvođenjima ovog „Simona Bokanegre“.

Bonus video: Mario Pavle del Monako i Dragutin Matić