Tmuran nedeljni dan u Beogradu, odvodi nas svejedno do Galerije N.EON u Crnogorskoj ulici br. 10. Galerija je poput gromade, utisnuta na svoj način u Brankov most. Pravi Maunt Rašmor, samo bez jasno isklesanih likova u sivom okviru neba, bar naoko.
Ni ulica nije mnogo prometna – tek poneki automobil, gotovo bez zvuka, proklizi kroz mikro-panoramu grada, koji kao da se nije još probudio, makar je odmaklo podne. Ovde je postavljena svojevrsna retrospektiva metafizičkih komadića smisla, pod nazivom Artaud Artaud, probranih iz obilja onog što je velika hrvatska glumica, rediteljka, producentkinja, performerka i upravo izabrana nova upravnica Hrvatskog narodnog kazališta u Varaždinu, Senka Bulić, tokom protekle decenije radila u nekoliko navrata, podstaknuta idejama Antonena Artoa. Bio je ovo jedan perfektan dan u krajičku najboljeg od svih svetova.
Da se odmah razumemo, Artaud Artaud nije izložba, premda u stvari jeste. Nije teatar, mada se samo o njemu radi. Nije ni kolekcija prisećanja na nešto dovršeno, što se jednom-onda-u-davnini-zbilo, to nikako. Ovo je, pre svega, snažno rokenrol iskustvo. Ekstreman muzički izraz sa industrial prizvukom. Iako, hm… taman kad to izgovorite, padne vam na pamet kako je sve ovo pred vama, što se tako neodoljivo uzbunjujuće, a sasvim nenadano dešava okolo, mnogo više od bilo kakve već obeležene i strogo definisane zvučne kategorije.
Senka Bulić, veoma je autentična rokenrol persona, pre svega. I to ne samo zbog načina na koji je duh jedne Pati Smit razgorela onomad na sceni u svojoj mnogo hvaljenoj postavci komada Dream of Life. Konstantno okupljajući oko sebe ličnosti koje muzikom misle i kroz nju zbore, ona od svake predstave u kojoj smo je u višegodišnjem nizu gledali u Beogradu, napravi pravo slušno čudo takođe. Divota je gledati ovako razigranu – mada uvek, bez greške, decentnu – umetnicu u glumačkoj i(li) rediteljskoj akciji. Ali, jednako je čudesno i samo slušati Senku Bulić: zatvoriti oči i prepustiti se sigurnosti njenog vođenja kroz temu. A tema je neprestano odnos čoveka i sveta, pojedinca i društva, umetnika i auditorijuma, uvek na ivici sečiva. Brutalna je to okolina za jednu individuu, razume se, sa mnogo izazova, radosti i uzbuđenja, ali i banalnosti što preti, blaziranosti, bezočnosti čak. To je ono mistično stanje, apostolsko prenošenje od jedinog začetnika do jedinog stvorenog, ne reče li tako otprilike, jednom onda, u svom „Uliksu“ Džojs lično?
Džejms Džojs na ovom mestu pominje se prevashodno zbog „Toka svesti kao materijalizacije u prostoru“, kako se već naziva rad vizuelne umetnice Jelene Kovačev. U suštini, spuštate se, na samom početku, ili na kraju svog puta kroz Senkinu artoovštinu, niz stepenište ispod psihodeličnog svoda, obavijeno maglom kao na rok koncertu. Ono mami svojim uzdasima što dopiru iz misteriozne, ali stvarno postojeće pećine. Kad pod nogama osetite šljunak, suočavate se u isti mah i sa prepletima žice, nalik granju, dok divan glas govori li, govori (autor zvučne instalacije Marinko Leš). Senka kaže da je ceo ovaj kompleks čulnih utisaka Artoov tok svesti. Trnoviti tok svesti Antonena Artoa, rekli bismo. Izašavši iz tog hipnotičkog hamama, kao preporođeni čistim dijamantom umetnosti, možemo da krenemo dalje.
Slike koje titraju na kamenom zidu, izmitraljirane su rafalima projektora, kao iz nekih oživotvorenih sprava Barouzovog „Golog ručka“ (autor svih svetlosnih instalacija Tomislav Maglečić). I apsolutno su nalik snolikim freskama. Tačnije, to jesu freske novog doba, zaista. Na njima se beleže podvizi glavnih junak(inj)a, bez obzira što je onaj najvažniji na neki način odsutan. Njega ne vidimo, kao što ne možemo videti Boga, ali on svedoči ovom našem beskrajnom putovanju nakraj noći zvuka i slike. Teško je, ali ozaruje, časna reč. I ogromne oči Jovanke Orleanke/Senke Bulić trepću ovde potpuno spokojno i uznemireno u isti mah. U njima se možete izgubiti kao u bezdanu, ogledati povrh ambisa koji vas usisava u sebe. One su vaše ponornice, ispit ravnoteže u današnjici, opojni test samospoznaje. Bez ograničenja. Opasna stvar, ukratko.
Slike koje titraju na kamenom zidu, izmitraljirane su rafalima projektora, kao iz nekih oživotvorenih sprava Barouzovog „Golog ručka“. I apsolutno su nalik snolikim freskama. Tačnije, to jesu freske novog doba, zaista. Na njima se beleže podvizi glavnih junak(inj)a, bez obzira što je onaj najvažniji na neki način odsutan. Njega ne vidimo, kao što ne možemo videti Boga, ali on svedoči ovom našem beskrajnom putovanju nakraj noći zvuka i slike. Teško je, ali ozaruje, časna reč. I ogromne oči Jovanke Orleanke/Senke Bulić trepću ovde potpuno spokojno i uznemireno u isti mah. U njima se možete izgubiti kao u bezdanu, ogledati povrh ambisa koji vas usisava u sebe. One su vaše ponornice, ispit ravnoteže u današnjici, opojni test samospoznaje. Bez ograničenja. Opasna stvar, ukratko.
Senkini saveznici u ovom dugogodišnjem projektu, brojni su i bez ikakve sumnje izuzetni: Tomislav Ćurković – vizuelni umetnik i muzičar, Oliver Jularić – kostimograf, Damir Martinović Mrle (Let 3) – zvučni inovator bića i pesnik čitavog tela, Ivana Jozić – performerka i plesačica, članica kompanije “Troubleyn” Jana Fabra, Ivanka Mazurkijević, Marko Cindrić, Stipe Kostanić, Matej Zec… na početku i kraju svega stoji Antonen Arto. Ne možete ga opisati rečima. Ne možete ga zalediti u vremenu, uramiti i okačiti o zid. Senka Bulić to i ne pokušava. Zato ove scene neumorno plešu svoju misao, melju ono telesno zadacima kao iz narodnih bajki, da čist duh slobodno iskorači napolje, pune su humora, ali i zastrašujuće. Stojeći pred njima, vaš um se elektrifikuje, vaši organi sporazumevaju se glasovima nalik pevanju kitova. Na taj način humani aspekt naših putenih automata iznova se potvrđuje.
U Artaud Artaud projektu, telo bez prestanka žonglira iz neke preke potrebe, postaje divlje i neprikosnoveno, neobjašnjivo i neustrašivo, izmiče kontroli sistema, istovremeno bivajući mnogo delikatnije i ranjivije nego ikad pre. Obamrli ste pred slikama, opčinjeni zvucima, doživljaj je potresan, buka vas paradoksalno umiruje, a reči razbuđuju. Pali anđeli ideala uzleću visoko. Lavirinti se klanjaju pred Tezejem, koji ne ubija nikakvog Minotaura. On prolazi svoju inicijaciju vođen Artoovim končićem i može biti i žena i muškarac, svejedno. On/Ona kroti svoje umetničko samoljublje, a razjaruje performersko poštenje. Obožavamo Senku Bulić. Ona je naša Moli Blum, naša gospođa Dalovej, transcendentalna Pati Smit, mitska dozivačica svih dobrih složnih sila u nama. Ili, kako Psalam 65 već veli: Omnis caro ad te veniet; sve će telesno k tebi doći. Amin za to.
Bonus video – Podcast Snaga uma i gost Ivan Stanković
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar