Đorđe Balašević nesumnjivo jeste jedan od onih umetnika po kojima će se prepoznavati i pamtiti vreme u kome smo živeli, jedan od onih koji su to vreme - što nije bio nimalo lak zadatak - činili boljim, darujući mu upravo ono što mu je najviše nedostajalo: dostojanstvo i plemenitost, osećajnost i lepotu. No bio je Balašević i mnogo više od toga: bio je dragocen i blizak prijatelj svakog od nas, neko ko nam je lepe trenutke činio još lepšim, i ko je umeo da nam se nađe onda kad nam je bivalo najteže. Otud tolika tuga zbog njegovog odlaska, od Mičurinove do Detelinare i od Mure pa do Morave, i dalje, mnogo dalje.
Piše: Zoran Paunović
Jer, Đorđe je, Đole je umesto nas govorio ono što mi nismo umeli, ili nismo smeli da kažemo, on je u svojim stihovima davao obličje našim iskustvima, snovima i slutnjama, našim radostima i tugama, svoja najdublja osećanja pretvarao je u naša zajednička, a njegove priče sa Salajke i Podbare, iz Novog Bečeja i Bečkereka, priče iz ulice Dositejeve ili Brane Ćosića, postajale su naše priče i priče o nama.
Zato je bilo tako lako, tako lako i tako lekovito nalaziti u njegovim pesmama odraze sopstvenih neispričanih, najčešće i nedoživljenih, ali tako neporecivo istinitih povesti: „Lepa protina kći“ lirska je istorija jedne, ali i svih neostvarenih ljubavi ovog sveta, „Priča o Vasi Ladačkom“ govori o ostvarenim, ali pogrešnim ljubavima, a „Čivutski vrt“ o onim zabranjenim; u „Ćaletovoj pesmi“ prepoznavali smo vlastite očeve, a stari Nestorov, gos’n Čeda i još jedan bili su nam komšije i kućni prijatelji, baš kao i tajnoviti Sale Nađ ili zlosrećni Steva Čenejac; tamne metafizičke dubine pesama kakve su „Slovenska“ ili „Kad odem“ na čudnovato utešan način govorile su o prolaznosti koju još davno najavili „Neki novi klinci“, i tako redom…
I tako redom, sve do pesama koje su najpre pisale istoriju a onda postale istorija: „Ne lomite mi bagrenje“, kao proročanski blagovremeno, ali uzalud izrečeno upozorenje, „Devedesete“ i „Živeti slobodno“, kao svedočanstva o danima gneva i nade, a onda „Dno dna“, o danima gneva bez nade, pa „Čovek sa mesecom u očima“, kao jezoviti spomen na ratove devedesetih, pesma koja nesumnjivo spada među vrhunska dela srpske ratne i antiratne poezije („Ne znaš ti šta znači ubiti grad, ne znaš ti bauke kaljavih rovova. Ne znaš ti šta znači spavati sad, kad sklopim oči, ništa, osim tih krovova…“), pesma od koje nam se i nakon tolikih godina i ratova svaki put kad je čujemo nešto stegne u grlu i grudima, baš kao i od pesama kakve su „Mrtvi“ („Bila je berba… Osta fotka od nje… Leto neznano gospodnje… No, uglavnom, ta su burad otkad popijena…„), ili „Mati“ („O, mati, veje sneg, ni to me ne raduje više…„), pa „Stari laloški vals“ („možda odem jedared kad naiđe red, al’ idem zadnji od nas…„) i mnoge, mnoge druge.
Treba na kraju dodati i to da je za svaku od njih Đorđe Balašević umeo da nađe muzički izraz koji bi očaranom slušaocu delovao kao jedini mogući: od klasičnih formi poput menueta i tanga, preko raskošnih tamburaških orkestracija, do rokenrola, bluza, šansone i drugih oblika popularne muzike; sve se u njegovoj interpretaciji slivalo u skladnu i jedinstvenu celinu – jer niko, zaista niko njegove pesme nije umeo i neće umeti da peva onako kako je to činio on sam.
A moraćemo, sad kad ga nema, da nastavimo da ih pevamo bez njega – pa kako nam bude. Sad kad ga nema, sad kad je njegovih šezdeset sedam godina kliznulo „ko sila Dunava, pod senkom Tvrđave“, na mostu koji vodi ka toj Tvrđavi došlo je do smene straže. Otišao je ratnik paorskog srca, dobri duh ulice Jovana Cvijića, Salajke, Novog Sada i jedne razorene zemlje koju je, zamičući za oblake, možda poslednji put uspeo da ujedini. Na straži su ostale njegove pesme.
*autor je dopisni član SANU, univerzitetski profesor i književni prevodilac sa engleskog jezika
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare