U ovom tenutku pozorišta su na letnjoj pauzi i svi planovi usmereni su ka jeseni, kada se sa nestrpljenjem očekuje (novi) početak rada. Ako pozorišta tada počnu da rade ponovo, pozorište će raditi, a ako ne počnu, neće. Ova parafraza iz “Alana Forda” manje-više odražava stanje stvari u teatru uopšte danas, ne samo u Srbiji, već šire.
Piše: Željko Jovanović
Od prestanka rada u martu, pa do danas, bilo je nekih pokušaja da se „pozorište vrati životu“, tu i tamo bljesnule su neke najave novih projekata, premijera i festivala, ali se vrlo brzo odustalo zbog pojačane zdravstvene opasnosti. Zakazani termini pozorišnih smotri i festivala grozničavo se preraspoređuju, ali kako kriza sa epidemijom odmiče sve više je pomeranja, otkazivanja, čak i filmski i muzički festivali odlažu najavljene progame. Budućnost pozorišta i dalje je neizvesna i u stvari najveći problem trenutno jeste neizvesnot. Nije naime jasno je da li je realno očekivati da će uskoro sve biti onako kako je bilo.
Pozorište je tokom duge istorije zatvarano ne tako retko, naročito su epidemija kuge krajem šesnaestog i početkom sedamnaestog veka i španski grip posle Prvog svetskog rata bili neumoljivi, ali se pozorište naravno vraćalo u normalan rad posle određenog vremena. Da li će pozorišta u Srbiji i u svetu uopšte, biti zatvorena i na jesen, od koje se s pravom ili ne svi plašimo, da li će zavese biti spuštene jednu ili više od jedne sezona, to niko ne zna, ali sa stanovišta teatra kao takvog to i nije presudno. Ako pozorište ne može biti otvoreno danas, biće sutra, počeće sa radom kada to bude bilo moguće što u ovim okolnostima znači bezbedno za sve – i učesnike i publiku. No i pesmistična prognoza ima optimističan kraj, ako umetnici ne budu u prilici da vrate u „pogon“ pozorište koje je silom zaustavljeno danas, biće sutra. Pozorište propasti neće i to je sasvim sigurno. Da li će početi sa radom odmah ili posle duže vremena, to neće bitno uticati na samu suštinu teatra, kao što nije uticala ni pauza od desetak i više godina, koliko pozorište nije radilo u vreme kada je živeo i radio Šekspir.
U celoj ovoj muci, kako i kada početi sa radom s obzirom na trenutne nepovoljne okolnosti, ali i imajući u vidu iskustva zemalja u okruženju u kojima su neki letnji festivali u toku, glavni junak ponovo je publika? Na pojedinim smotrama, pretežno onima na moru, što znači na otvorenom, prema izveštajima agencija, više je učesnika nego posmatrača koji, i kada se osmele da dođu u pozorište, prolaze mnoge bezbednosne procedrue, počev od dezobarijera, maski i raporeda sedenja koji sa pozorištem skoro da nema nikakve veze.
Pročitajte još:
Pojedini gradovi u Evropi zakazuju kamerene predstave nastojeći da nađu balans između smanjenog broja mesta i isplativosti, da otkriju tajnu koji je to maksimalno dozvoljeni broj gledalaca koji nije minimalan. Ovih dana objavljena je indikativna vest da je u Zagrebu pored svih preduzetih mera i hit naslova na repertoaru, predstava otkazana. Nije došla publika.
Nemci opet, preduzimljivi kakvi jesu već su izračunali koliko je izgubljeno novca zbog zatvaranja javih manifetcaija gde spada i pozorište i odlučili su da reagju ali ništa ne prepuste slučaju. Pre nego što budu otvorili koncertne i pozorišne sale izvršiće eksperiment sa četiri hiljade dobrovoljaca. Plan podrazumeva održavanje strogo kontrolisanih masovih javnih okupljanja, uglavnom koncerata sa ciljem da se uz pomoć tehnologije naravno, otkrije kako se virus najlakše prenosi u velikim grupama, odnosno kako se najlakše zaštititi. Kada eksperimet, koji doduše asocira na neka masovna ispitivanja i ekperimente iz prošlosti, bude gotov, kada budu doneti zaključci, verovatno će biti propisane mere ponašanja u velikim grupama i sledstveno tome u koncertnim, bioskopskim i pozorišnim salama. Mašala!
Britanci su preduzeli neke druge mere, vlada Borisa Džonosna izdvojila 1,7, ne miliona, već milijardi evra za pomoć kulturi dok su njihovi bogati kultuni poslenici izmestili svoje predstave na Daleki istok. Šta je nam činiti?
Nije realno očekivati da će naša kultura dobiti 1,7 milijardi evra za oporavak ali nije realno očekivati ni da će kultura u Srbiji biti ostavljena bez pomoći kada dođe vreme za početak rada, nadajmo se od septembra.
U međuvremenu, pojavljivaće se neki planovi, strategije, razna rešenja i predlozi kako rešiti ove nevesele okolnosti ali na kraju svega, kako god bilo i koliko god trajala opasnost po zdravlje, pozorištu će biti potrebna – kao i “Lufthanzi” – pomoć da preživi posledice epidemije. Da „podstakne proizvodnju i sačuva radna mesta“ da bi se na scenama širom zemlje pojavile žive slike našeg vremena bez kojih će biti manje jasno šta se to desilo i dešava celom svetu.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar