53
Na svojoj naslovnoj strani "Večernje novosti" su 28. novembra 1994. objavile čuvenu sliku "Siroče na majčinom grobu" Uroša Predića iz 1888. godine. Ispod te slike objavljen je tekst.
„Slika koja je pre godinu i po dana obišla svet, sa groblja kod Skelana, na kojoj ovaj dečak-siroče očajava nad grobom oca, majke i ostale rodbine koju su u ofanzivi pobili muslimani, i dalje potresa sve koji znaju šta je dečja patnja. Dečaka sa slike u međuvremenu usvojila je jedna porodica iz Zvornika, i sada je on učenik prve godine srednje vojne škole.“
Na celoj strani istog lista, 21. marta 2021, pod naslovom „Novo ruganje istoriji“, jedan „ekspert“ za istoriju, estetiku i film obrušio se na roman „Aleksandar od Jugoslavije“ Vuka Draškovića i TV seriju Zdravka Šotre snimljenu po njemu. Piše on:
„Vuk Drašković se ruga istoriji, koju bi sad da piše kako njemu i njegovim sponzorima najviše odgovara. A to je sasvim u duhu antiruske i antisrpske politike američke duboke države… To se vidi iz aviona!“
Piše on da su Aleksandar Karađorđević i američki predsednik Vudro Vilson glavni krivci za propast Londonskog ugovora iz 1915, koji je „za Srbiju predvideo četvorostruko proširenje, petsto kilometara jadranske obale od Splita do Bara, celu Bosnu i Hercegovinu, Slavoniju, Vojvodinu sa Baranjom do Temišvara i Segedina, Makedoniju, naravno Crnu Goru, Boku i celo primorje do Skadra!“
„Malo li je?“ – pita se „ekspert“. I „kako bi danas izgledao takav, ujedinjen i homogen, „srpski svet“, za koji se, uoči Londonskog ugovora, borio i izborio ruski carski ministar Sergej Dmitrievič Sazonov!“
Potresno i bolno i istinito, kao i „fotografija“ onog dečaka iz Skelana. Sve je izmišljeno.
Londonski ugovor iz aprila 1915. godine bio je, isključivo, tajni sporazum između sila Antante (Francuske, Britanije i Rusije) sa Italijom, kojoj su obećane mnoge teritorije ako priđe Antanti, a saveznici pobede. Kraljevine Srbije nema u tom sporazumu. Njegova sadržina je, čak, skrivana od Srbije.
U kapitalnom trotomnom delu, sada počivšeg, istoričara Branislava Gligorijevića piše da su, posle tajne londonske trgovine sa Italijanima, Srbiji isporučena dva zahteva: Da odmah istočnu Makedoniju preda Bugarskoj, kako bi i ona prišla Antanti, i da se saglasi sa posleratnim ustupanjem Banata i Pančeva Rumuniji, da bi i ta država pristupila saveznicima… Oba ta sramna zahteva, koje regent Aleksandar odbija, podržao je i ruski ministar Sazonov. Tako se on, tada, „borio i izborio za srpski svet“. Laži su čarobne, mogu sve. Pa šta ako termin „srpski svet“ nije postojao u to doba, i što se pojavljuje tek 2020. kao kopija „ruskog sveta“ u današnjoj Rusiji?! Laži ne obavezuju činjenice.
Nije, nažalost, malo nesrećnika u današnjoj Srbiji i među Srbima uopšte kojima su laži i mržnja jedine istine. Oni su na poseban način bolesni autisti. Trabunjaju o Velikoj Srbiji i „srpskom svetu“, proklinjući Aleksandra, koji je, prvi u našoj istoriji, okupio sve balkanske Srbe u istu državu. Od Soluna do Alpa. Veću mnogo od njihove Velike Srbije i „srpskog sveta“. Ali, ali… Aleksandrova država bila je ne samo Velika Srbija, nego i Velika Hrvatska, i Velika Slovenija, i Velika Bosna i Hercegovina… U tome su njegov zločin, greh, nacionalna izdaja. Tim ljudima, koji ga i mrtvog ubijaju i kleveću, himna je „nož-žica-Srebrenica“. Oni se dive onom teroristi koji je poubijao i izranjavao poslanike u Skupštini Aleksandrove Jugoslavije, a uklanjanje spomenika Puniši Račiću proglašavaju za „gaženje Srba u Crnoj Gori“. Oni su za podizanje spomenika i Slobodanu Miloševiću, istorijski zaslužnom za ubistvo Aleksandrove države, „grobnice srpskog naroda“.
Ni u Draškovićevom romanu „Aleksandar od Jugoslavije“, ni u TV seriji Zdravka Šotre, nema istorijskih neistina o Aleksandru i dramatičnim zbivanjima iz tog prelomnog vremena. Ima rušenja neistina i otkrivanja sakrivene naše istorije. Ima, upravo zbog toga, i mnogo laži i besa.
*Autor je književnik iz Beograda, a tekst prenosimo sa portala lista „Danas“.
