Piše Milan Vlajčić: Izdaja Rite Hejvort

Kad je 1983. moćna beogradska izdavačka kuća Prosveta (nema je poodavno) objavila je antologijski izbor od deset najboljih hispanoameričkih romana, odjednom se našoj čitalačkoj publici ukazala mogućnost da upozna važan tok do tada u našoj sredini neznanog modernog romana. Bilo je pojedinih knjiga iz ove oblasti (Borhes, Kortasar i još poneki pisac), ali sada je konačno sagledano da nacionalne kulture koje obuhvataju Južnu i Srednju Ameriku, u širokom rasponu od Argentine, na jugu, i Meksika, na severu, poseduju moćne pisce koji istančanom stilskom doteranošću i razvijenom romaneskno-poetičkom vizijom obogaćuju birani prostor modernog romana.Među njima su bila i neka dotad nepoznata imena poput Kubanca Aleha Karpentjera (“Vek prosvešćenosti”), Čileanca Hosea Donosa (“Bestidna noćna ptica”) i Argentinca Manula Puiga (“Poljubac žene pauka“). Po Puigovom romanu je Hektor Babenko dve godine kasnije snimio film koji je piscu doneo ogromnu popularnost.Sada je pred nama Puigov prvi roman, objavljen u matičnoj zemlji 1948, "Izdaja Rite Hejvort“ (314 str. sa španskog prevela Bojana Kovačević-Petrović, izdavač Dereta Beograd), delo složene, rekli bismo barokne strukture, uglavnom zas- novan na autobiografskim iskustvima, i, kao i u “Poljupcu“, sa snažnim referencijalnim osloncima na uticaj filma u svakodnevnom životu junaka.I odmah da naglasim, Manuel Puig (rođen u Valjegasu 1932, preminuo u Meksiku 1990) najpre se školovao za filmskog reditelja u Švedskoj i Italiji, ali je zbog levičarskog opredeljenja veći deo života proveo u Meksiku, ispisavši desetak romana sa značajnim nagradama i priznanjima. Živeo je od pisanja scenarija i trudio se da izbegava intervjue (jedva je pred smrt pristao da da veliki intervju za kultni časopis “Paris Review“ (Njujork).

Kad se sve to ima u vidu, ne čudi što je film kao epohalno iskustvo tako prisutan u životima Puigovih romana, ali i po pozajmljenoj dramaturgiji (flešbekovi, subjektivna tačka gledišta). U filmskoj verziji, "Poljubac žene pauka", koji govori o susretu uhapšenog revolucionara i homoseksualca (kažnjivo još ponegde), protagonisti nalaze zajedničku sklonost - strasnu vezu sa filmskom kulturom, koju u filmu, kao moćnu erotsku opsesiju, ovaploćuje zvezda brazilskog a kasnije i holivudskog filma, Sonja Braga. Za razliku od “Poljupca“, prvi roman nema neposrednu ili posrednu percepciju političkih stavova junaka niti političkog stanja u zemlji (sem u nekoliko skrivenih naznaka iz 1948, o diktatorovom prisustvu svuda i na svakom mestu).Što je logično, jer roman prati iskustva dečaka Tota, do gimnazijskih dana, ali daje i opis sirotinjskog života u provincijskom gradiću, čamotinju i skučenost roditeljskih nazora, a sve to podrazumeva da se od politike ne da pobeći."Izdaja Rite Hejvort" se sastoji od dva dela sa po osam poglavlja (svako je obeleženo godinom, u rasponu od 1933. do 1948, ali ne obavezno tim redosledom). Dečak Toto živi i raste u roditeljskoj kući gradića Valjegas, to je gradić uronjen u pampe, nedaleko od Buenos Airesa. Njegova priča o odrastanju, prvim životnim iskustvima i iskušenjima (katolička sredina, opsednutost grešnim mislima, i očekivanim oproštajem, milošću sveštenog lica), prepliće se sa iskazima njegove rodbine, braće i sestara, ponekad, kao u filmskom rezu, u istoj rečenici, što pojačava utisak o svetu koji deli sve, pa čak i filmske snove.https://www.youtube.com/watch?v=1FVd6uRrYhMIako osećamo blizinu topline prisećanja iz “Amarkorda“, pisac ipak uzmiče od bilo kakve nostalgije, održavajući crnohumorni pristup raznolikostima svakodnevnih poslova i zanata. A to nas podseća na neodoljiv humorni pogled na svet češkog čarobnjaka Bohumila Hrabala ili našeg Bore Ćosića (nijedan od njih, uključujući i Puiga, nije dobio Nobela, Šveđani su mislili drugačije).Odrastanje dečaka Tota i njegovih vršnjaka, uz stalno prisustvo roditelja i učitelja (sve se prelama unakrst) odvija se u četvrtoj deceniji prošlog veka, obeleženoj usponom fašizma u Evropi, španskim građanskim ratom, početkom svetskog rata, na morima, kopnu i u vazduhu, - ali ništa od toga ne dopire do seoske duhovne provincije. Niko se ne jada na sirotinjske uslove života, za bolje se nije znalo, preostaje jedina kolektivna razbibriga i jedini pogled na drugi, raskošniji svet – poseta bioskopu koji nudi holivudske filmove.Kao što je tih dana bilo i u drugim delovima sveta (pa i kod nas, a negde i danas!), holivudske melodrame nude model da se podele emocije sa filmskim zvezdama, da se među njima razdvoje dobri od zlih. Toto i njegova okolina se strasno uključuju u film “Krv i pesak“ iz 1941, rad poznatog autora Rubena Mamulijana, u kojem čuveni matador (Tajron Pauer, kako je on lomio srca generaciji moje majke!) strada zbog pojave fatalne lepotice (Rita Hejvort). Otuda i njena krivica iz naslova, da nje nije bilo... Ne bi bilo ni filma, ali za ovaj sloj gledališta film je samo deo života (veći od života, rekoše holivudski moguli, s pravom). I dok Rita biva osuđena (osim u vlažnim dečačkim snovima), bolju ocenu dobijaju zvezde koje igraju paćenice i blagorodne ženske duše (Barbara Stenvik, Mirna Loj, Lujza Rajner).https://www.youtube.com/watch?v=R7aMDWpjii0U drugom delu romana (koji pokriva godine 1944-47, sa završnim poglavljem koje nas vraća u 1933) nalazimo viđenja nekih drugih junaka, a tu su i dnevnici, svaštare, pisma (poslata ili uništena). I dalje su najbitnije reference vezane za film (opera za tri groša, ali ne po Brehtu). Najzanimljivije poglavlje čini rad na književnom konkursu sa slobodnom temom “Film koji mi se najviše dopao“, izmišljenog đaka drugog razreda, Hosea Kasalsa. Ovaj izvanredno zabavan tekst na dvadesetak stranica opisuje film "Veliki valcer" o bečkom violinisti i kompozitoru koji muku muči da nastavi karijeru ali mu ne ide.Dečak ne navodi nijedno ime ili podatak o filmu, ali mi prepoznajemo da je reč o popularnoj muzičkoj melodrami iz 1938, koju su radila (neki bez potpisa na završnoj verziji) trojica poznatih reditelja: Žilijen Divivije (čuven u nas po filmu „Marijana moje mladosti“), Jozef fon Šternberg („Plavi anđeo“, koji je odveo Marlenu Ditrih u Holivud) i Viktor Fleming ( kultni epos "Prohujalo sa vihorom"). Već to da su se smenjivala ovakva imena tokom rada na filmu, kazuje da su producenti filma previše mešali karte, što im se na kraju osvetilo – film je odavno zaboravljen. Za značenjsku važnost ovog poglavlja knjige uopšte nije bitno da li je film izvanredan ili trivijalan.Đaćki rad bi ostao dovoljno zabavan i poučan , jer sve napisano pokazuje stepen gledaočeve identifikacije sa glavnim junakom filma, koji će na kraju ipak napisati "Na lepom plavom Dunavu".Puigov roman je virtuozno prevela Bojana Kovačević-Petrović, ona pripada vrsnim prevodiocima koji nam približavaju vrhunska dela moderne književnosti. Iako objavljen pre više od sedam decenija, "Krivica Rite Hejvort" potvrđuje da današnji čitalac ima šta da otkrije i mimo onoga što smo tek nagovestili.