Piše Milena Marjanović: Da li su barbike buduće boginje?

Branimir Karanović, profesor emeritus (doživotni) na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, prisutan već pola veka na našoj grafičkoj i fotografskoj sceni, posle dvadeset godina prvi put izlaže u Galeriji ULUS-a. Baveći se otiscima vremena u kome živi, pa i tragovima čovekovog bahatog življenja, svoje ready-made predmete odvajkada većma kupi sa buvljih pijaca. A kako na otpadu počivaju razni odbačeni predmeti, pita se hoće li u budućnosti stanovnik Zemlje imati isti odnos prema njima kakav današnji ima prema nađenim, iskopanim fosilima. Hoće li ti budući fosili, iz našeg otpada, biti tretirani kao dragocena građa za proučavanje ove civilizacije.Da bi povukao i podvukao ovakvu paralelu između fosila/otisaka nekadašnjih civilizacija i naših otpadaka kao budućih fosila, Karanović korisi digitalnu štampu, već par decenija legitimnu umetnička tehniku. Fasciniran arheološkim pronalascima po kojima čeprkamo, kao i svojim “pronalascima“ na buvljoj pijaci po kojima će neko drugi jednog dana čeprkati, poručuje nam da budemo svesni da ono što za sobom ostavljamo dovodi do naše biološke ugroženosti, do nestanka - što se uveliko dešava - brojnih životinjskih i biljnih vrsta koje održavaju neohodan balans na našoj planeti. (Proučavanje smeća pokazalo je da se arheološkim sredstvima može vrlo precizno utvrditi savremena neracionalna potrošnja i odsustvo ekološke svesti, navodi arheolog Aleksandar Palavestra u katalogu.)

Ređajući printove u kvadrate jedne pored drugih, Karanović često, pored prioritetne likovnosti, ima na umu i neku sopstvenu duhovitu pa čak i sarkastičnu dosetku, koja služi da osnovnu poruku učine eksplicitnijom. Na primer, uz snimak šake s freske koja blagosilja, namešta grub otisak šake s fasade, pored fragmenata praistorijskih figurina iz Vinče ređa izlomljene plastične lutkice, uz fosilizovane puževe stavlja brusilicu, a uz školjke i prilepke komad pohabanog ribarskog užeta... Prepoznatljivo usredsređen na urbanu deponiju, kao neiscrpno skladište motiva, još od samog starta svoje karijere, Karanović posredstvom grafike i fotografije sastavlja tipologiju društva, gotovo bi se moglo reći izrađuje njegov profil, zabrinut za njega, zapitan: kakvi smo i kuda idemo?Naziv izložbe upućuje na značenje same reči fosilizacija koja obuhvata dugotrajan proces kojim se organizam posle smrti pretvara u fosil. Ovde je najmanje reč o živim organizmima, dakle fosilizacija je metafora za jednu veliku temu - temu ekološkog osvešćivanja - ali prikazanu nepretenciozno, jednostavnim asocijacijama koje gledaocu pomažu da razmisli nad svojim tekovinama, pa i da se kiselo nasmeje. Jer, zaostavštinu neolitske kulture s Dunava predstavljaju figurine od terakote, tumačene kao boginje Plodnosti, Praroditeljice, magični predmeti, pa i igračke. Zaostavštinu antropocenske geološke epohe (kako se naziva ova naša obeležena nestankom ozonskog omotača, kiselim okeanima i šumama, po mišljenju nekih naučnika započeta bacanjem atomske bombe), činiće pak plastične lutke i drugi petrhemijski proizvodi. Jesu li barbike buduće boginje?