3
“Naš grad” Torntona Vajldera, režija Mia Knežević, Narodno pozorište "Toša Jovanović", Zrenjanin.
„Morate voleti život da biste živeli, a morate živeti da biste voleli život; to je ono što se zove začarani krug.“ U kojoj meri je ova teza američkog pisca Torntona Vajldera (1897-1975) i danas inspirativna – u stvarnosti kao i na sceni – propituje na nepretenciozan, ali autentičan način rediteljka Mia Knežević u postavci Vajlderovog komada “Naš grad”, koja je premijerno izvedena u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu.
Komad „Naš grad“ („Our Town“, 1938), inače jedno od najpopularnijih američkih dramskih dela prošlog veka, u kojem se promoviše univerzalna vrednost svakodnevnog, skromnog (malo)građanskog življenja, predstavlja otelotvorenje glavnih načela Vajlderove dramske poetike. Prvo, da drama mora imati arhetipski (izvorno opšti) značaj; drugo, da je – uprkos promenama u odeći, običajima i načinu govora tokom dva milenijuma – sama ljudska priroda ostala ista, sa svim svojim dilemama, trijumfima i tragedijama. Kako bi to demonstrirao, autor nam prikazuje svakodnevicu stanovnika Grovers Kornersa, tipičnog američkog provincijskog, pomalo zabačenog (dabome, fiktivnog) gradića s početka 20. veka, a u vremenskom rasponu od trinaest godina. Akteri zbivanja u ovom, čak i nama (iz filmova ili serija) prepoznatljivom ambijentu su likovi poput raznosača novina, mlekadžije, crkvenog orguljaša, a u središtu pažnje su porodice gradskog lekara Gibsa i urednika lokalnog lista Veba – tačnije ljubav, brak i (čak i posmrtni) život njihove dece, Džordža i Emili.
Ali, tu je i figura Reditelja, koji, poput Hora kao svedoka ili komentatora, povezuje zbivanja, daje obaveštenja o raspoloženju aktera, prošlosti grada i aktuelnim novostima, akcentuje emocije. Premda su neki u tome videli odjeke klasične tragedije, ovaj lik je najpre organski činilac Vajlderovog postupka koji baštini tadašnja važna dostignuća moderne drame. Naime, radnja je predočena kroz tri segmenta, obično nazivana „Svakodnevni život“ (jutro 7. maja 1901, više skup uvodnih impresija), potom “Ljubav i brak” (7. jul 1904. zbivanja oko venčanja Džordža Gibsa i Emili Veb), i „Smrt i večnost“ (leto 1913, razgovor pokojnika nakon Emiline smrti na porođaju). U predočavanju tih ključnih segmenata bivstvovanja žitelja Grovers Kornersa autor, svodeći dekor i rekvizitu na minimum, koristi paralelizam i fragmentiranje dijaloga, simultanost mesta i radnje, dok njihovi akteri – podstaknuti često napomenama Reditelja – s lakoćom “izlaze” iz lika i čine “skokove” u vremenu. Svoju tezu o nepromenljivosti ljudske prirode – kao i ideju da ljudski život, koliko god turoban i bolan, predstavlja neprocenjiv dar – autor nastoji da scenski uobliči sučeljavanjem tradicionalnih vrednosti i modernih scenskih postupaka, sučeljavanjem koje bi trebalo da proizvede utisak aktuelnosti, ali i svevremenosti.
Upravo tu, kroz drugi plan zbivanja vešto provučenu tezu o vremenu kao glavnom protagonisti komada, uzima Mia Knežević kao metodsko polazište i lajtmotiv svoje rediteljske postavke. Ona, naime s jedne strane, uzima u obzir pitanje šta nama, danas – nakon Gulaga, Aušvica, Hirošime – može da znači Vajlderova ideja o mirnom provinsijskom trajanju, a pod okriljem nade u Proviđenje koje iskupljuje životne patnje. Drugo – koliko Vajlderovi, tada moderni dramski postupci (baštinjeni od pionira poput Čehova ili O’ Kejsija) deluju na osećajnost današnje publike? Kako konvencionalni (često melodrami bliski) sadržaj ne bi bio “blokiran” zastarelom formom, rediteljka vrlo precizno pristupa pomenutim pitanjima kao jedinstvenom problemu – zagonetki, u čijem žarištu je vreme, s obeju strana “rampe”. Najpre, zajedno sa Đorđem Petrovićem (prevod i adaptacija), ona uklanja lik Reditelja/naratora (neke od njegovih funkcija preuzimaju ostali likovi), sugerišući time ne samo da je Vajlderov ušuškani varoški kosmos izgubio središte, tačku oslonca, već omogućavajući na taj način da i sami akteri – posebno roditelji Gibsovi i Vebovi – uspostave prema sopstvenim osećanjima i postupcima značajniju (ponekad i ironičnu) distancu. Još važnije, pošto je vreme (Vajlderove drame) tako “izašlo iz zgloba”, ono može i da u značajnijoj meri poteče unapred. Tako, autorov postupak “najavljivanja” sudbina pojedinih likova kvalitativno je izmenjen notiranjem odabranih zbivanja iz sledujuće povesti, koja dopiru do naših dana (u tom smislu, izuzetno efektno deluje fragment o putovanje stare komode gospođe Gibs, koje uključuje i avet savremenog terorizma).
Efektan kontrast ovim proširenim “vremenskim tablicama” predstavlja dosledno sprovedeno “oneobičavanje“ intimnih situacija. Uklonivši, naime, sentimentalne nanose u dijalogu, Mia Knežević uspeva da, ubedljivim smenjivanjem uživljenosti i distance kod glumaca, diskretnim korišćenjem svetla i muzičkih akcenata u stvaranju atmosfere, kao i stilizovanom mobilnošću dekora, podari Vajlderovom paralelizmu prizora i dijaloga dodatnu dimernziju snovitog, onostranog – pripremajući tako temeljno završni segment nemuštog susreta živih i preminulih žitelja Grovers Kornersa. Srž tog susreta predstavlja spoznaja koju Emili stiče ostvarivši želju da se za jedan odabrani trenutak (svoj dvanaesti rođendan) vrati u svet živih; reč je o spoznaji da oni, živi, obuzeti brigama svakodnevice, ne poimaju čudesnu vrednost života – spoznaji koju vrlo uverljivo odigrava, krunišući svoju senzibilnu a disciplinovanu ulogu, Mia Radovanović. U ulozi njenog oca, lekara Gibsa, Jovan Torački se ponovo potvrđuje kao suvereni a odmereni vođa ansambla; Nataša Ilin kao Gospođa Gibs pruža uverljiv balans čvrstine i ranjivosti, Nataša Luković, kao Gospođa Veb, ispod svedenosti i pasivnosti minimalistički nagoveštava suspregnutu teskobu, dok Milan Kolak u ulozi Džordža pruža solidan primer svojih (mnogo većih) mogućnosti. Uz solidan doprinos ostalih aktera, Mia Knežević nam pruža prefinjenu predstavu o “univerzalnim pitanjima”, a oslobođenu od većine (Vajlderovih) značenjskih anahronizama, predstavu moderno mišljenu, premda lišenu radikalnih scenskih iskoraka, predstavu koja krajnje nenametljivo sugeriše da univerzalnost (ljudske prirode, ali i teatra) nije moguća bez obnove i promene, ali i da se pitanja života i smrti uvek iznova postavljaju na drukčiji način – premda je glavni junak, Vreme, uvek isti. Ili, kako to peva Stevan Raičković. “O, sjaj su samo vrata kraja.”
