Piše Slobodan Vujanović: Kritika kosovskog filma „Košnica“

Podeli:
Scena iz filma "Košnica" Foto: Printscreen/YouTube/filmfestivals.com

Debitantsko igrano ostvarenje kosovske rediteljke Basholli osvojilo je impresivan triling nagrada na prošlogodišnjem festivalu Sundance- za najbolji film, najbolji film po izboru publike i za najbolju rediteljku, sve u kategoriji “World Dramatic” u kojoj se nalaze ne-američki filmovi. Predvidljivo za ovaj festival, radi se o očekivano slabom ostvarenju u kome je umetnost sela na zadanje sedište automobila kojim upravljaju politika i ideologija.

Ako mislite da se ovde radi o nekakvoj sitnoj srpskoj osvetoljubivosti na račun toga što jednu od tema filma predstavlja (i dalje prisutna) potraga udovica i majki za grobovima svojih pobijenih očeva i sinova na teritoriji Kosova, moram da vas razočaram. Blerta Basholli je vrlo diskretno i umetnički funkcionalno izbegla da svoj film pamfletizuje u anti-srpski i tek je na jednom mestu, u trenutku protesta tamošnjih “žena u crnom”, dopustila da se Srbija (kao država) prozove na odgovornost i istinu, i to tek nakon što je lokalnoj vladi i Ujedinjenim Nacijama spočitano da na tome ne rade dovoljno.

Prava tema ovog filma je sredina u kojoj je Kosovo (bilo i) ostalo nakon Srba – duboko patrijarhalno i konzervativno društvo u kome deluje da se žene bore za skoro ista prava kao njihove saborke iz Saudijske Arabije, poput prava na vozačku dozvolu i voženje automobila, bavljenje biznisom, socijalnu emancipaciju.

Basholli svoju priču smešta u jedno selo, koje je pretrpelo ozbiljne ljudske gubitke i u kome jedna udovica, Fahrija, pokušava da zajedno sa lokalnim ženama pokrene biznis proizvodnje ajvara, pored njenog ličnog uzgoja pčela. A tome se opiru svi muški, s izuzetkom njenog nepokretnog svekra, koji razume da nema drugog načina da Fahrija prehrani njega, sebe i dvoje dece, dok o svom mužu, Agimu, “ništa ne zna”. A sumnja se da mu je telo bačeno u lokalnu reku.

Foto: Kino International / Everett / Profimedia

Šteta je što Bashollija naoružana dobrim sinematografom i solidnim osećajem za režiju nije poradila više na svojoj priči, već ju je ostavila na onim dramskim rudimentima koji su dovoljni da iznesu samo ideologiju i politiku. A kako podrška ženama i ženskim pravima poslednjih godina uživa dobrodošlicu na svim festivalima niko se nije previše brecnuo na nedostatak drame i likova. Kao i mnogo puta do sada (u slučaju “Sundance filmova”), mogao je ovo biti i dokumentarac, s obzirom da je baziran na stvarnoj “Fahriji” i njenim mukama, i sudeći po njenim stvarnim fotografijama mogao je to biti daleko zanimljiviji i “muškobanjastiji” film.

A možda treba kriviti “Jevropu i Ameriku” što je i kosovska kinematografija već priterana na “NGO ropstvo” i štancovanje filmova na koje će inostrana publika tapšati, zapravo, sebi, a ne filmu. Kao previše puta do sada.

SELEKTAH: 4/10

Komentari

Vaš komentar