The Batman (2022, r. Matt Reeves).
Iako je Batman prvi filmovani superheroj (još 1943), kako se istorija računa samo „od kada je mi pamtimo“, svima deluje da je bioskopsku vladavinu superheroja započeo Superman (1978), a da je Batman došao kasnije, 1989. Od tada do sada promenilo se šest „Betmena“, a sa dolaskom Roberta Pattinsona serijal se po svom popkulturnom tipu približio jednom drugom „superheroju“ – Jamesu Bondu.
Pored „sveckog“ značaja i važnosti izbora glavnog glumca, oba ova serijala imaju i „popkulturnu obavezu“ da budu refleksije vremena u kojima nastaju i neka vrsta njihovih interpretatora i komentatora. U tom kontekstu, „novi“ Batman stiže iz pera Generacije X, sam Bruce izgleda kao da je ispao iz goth-boy banda tipa My Chemical Romance, a „look & feel“ Gotama je isti kao „Los Anđeles“ u Blade Runneru – sve se raspada, non stop pada kiša i skoro uvek je mrak. Konceptualno, Matt Reeves (autor povampirenja Planet of the Apes serijala i Cloverfielda) postavio je The Batman kao Martin Campbell Casino Royale, kao povratak korenima koji heroja treba da učini humanijim, poroznijim, ranjivijim, a svet oko njega realistično korumpiranim. Bruce Wayne kroz ovu avanturu prolazi kao kroz neku vrstu „coming of age“ iskustva i shvata da njegova uloga nije da bude sebični osvetnik, već da ljudima vraća nadu.
Nažalost, iza koncepta stoji okrutno mediokritetsko ostvarenje čijih tri sata vam neće pasti lako (a ni teško ranjenim bioskopima koji treba da mu izađu u susret). Na nivou žanra ovo je noar triler, pravolinijske detektivske istrage serije ubistava (čijeg počinioca od početka znamo), koji tek pod kraj filma, u „jedinoj blokbaster sceni“ zaživi superherojski. Najveći problem je što sami junaci nisu svesni klišea i predvidljivosti koju im je Reeves propisao u svom rimejkovanju „nekog klasika 50-tih“, dok gledalac jeste i silno se dosađuje gledajući kako Bruce/ Batman savladava sve ono što je gledalac već prošao. To da Batman kroz sve prolazi kao „neko od krvi i mesa i modrica“ također nas, naročito posle iskustva Daniela Craiga kao Bonda, ne fascinira posebno. Pattinson je solidan, ali u odnosu na njegovu postavku ostatak kasta deluje previše žanrovski-realistično. Negativac Riddler je „lo-fi“ kao i sam Batman, ali njegovih „pet minuta“ su samo tako drpljeni iz anarhističkog dizanja folovera & simpatizera Phillipsovog Jokera.
Što se mene tiče, Ben Affleck je bio najbolji Batman iako nije imao svoj solo film. Da li su alkoholizam i privatni problemi samog Afflecka doprineli tome da uvek deluje kao da je na ivici živaca i da ga stvarno boli k. za neprestane „ljudske probleme“, ali ja sam to prepoznao kao autentično i logično „Betmenovo“. Reeves je preko Pattinsona resetovao Batmana na daleko sunčaniju poziciju i kliše u kome „superheroji znaju šta im je dužnost“. Koga to zanima?
Bonus video: De Nirova životna priča: Kako je postao omiljeni filmski mafijaš
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar