Piše Neda Todorović: Vakcina da ili ne? Da!

Piše: Neda TodorovićI tako smo stavili tačku na sve nedoumice, ekspertske i laičke savete, stručne i dobronamerne preporuke, različita mišljenja, stavove za i protiv, bezbrojna pitanja o vrsti i poreklu vakcine... Na sve čime smo se svi onoliko opterećivali prethodnih meseci.Postupak je, za divno čudo, jednostavan i efikasan: popunili smo elektronski obrazac da iskažemo zainteresovanost, naveli smo tip željene vakcine i već prekosutra smo dobili termin u domu zdravlja - Vračar. Tamo su nam na vratima izmerili temperaturu, popunili smo kratak formular, obavili razgovor, lekarski pregled, primili vakacinu i, po nalogu lekara, sačekali pola sata da ne bude reakcije. Dobili smo termin revakcinacije pre nego što su nas, sa osmesima i lepim željama, otpratili kući. Svi naši nevakcinisani prijatelji zvali su da podelimo utiske i da im potvrdimo da do tog trenutka nema nikakvog neželjenog efekta.Naprotiv, osetila sam olakšanje svesna da sam prošla prvu polovinu puta i da ću početkom februara moći da živim sa manje grča, opuštenije, smirenije, normalnije. Pa i da odem u Maderu. Vakcinom smo zaštitili sebe i sve oko nas. A videli smo i ono najlepše, u pandemiji manje vidljivo, lice zdravstvenog sistema koji, zahvaljujući dobroj organizaciji i uigranom medicinskom osoblju, funkcioniše profesionalno, besprekorno. Jutros smo oboje dobili SMS poruku, podsetnik termina revakcinacije.Imam snažnu potrebu da ovo pozitivno iskustvo podelim na tviteru i fejsbuku. Ipak, uzdržavam se. Svedok sam da, ma koliko duštvene mreže bile demokratične, one su i mesto nekontrolisanog, masovnog zagađivanja javnog prostora. Sve do valjanja u blatu. Velikom broju učesnika nisu, očigledno, poznata ni elementarna pravila netikecije, internet bontona, preduslova svake javne komunikacije.Društvene mreže su moderna varijanta svog pretka, nekadašnjeg govorničkog kutka, ćoška (speakers' corner), u londonskim parkovima gde je, od devetnaestog veka (1872.), negovana sloboda govora, oratorska veština i argumentovana rasprava sa slušaocima. Kod nas su takva mesta bile kafane. Hoću da kažem da bi i platforme slobodnog govora na svetioniku inovacija, internetu, trebalo da počivaju na poštovanju drugačijih stavova, na toleranciji i pristojnosti. U suprotnom, društvene mreže sve više liče na elektronski gulag, gde organizovane grupe istomišljenika primenjuju najprimitivnije metode kažnjavanja tuđeg prava na slobodno izražavanje mišljenja. A to je kraj svakog dijaloga.Žandar koji se na svom tviter nalogu pogrdnim izrazima obračunava sa građanima, demonstrantima, desničari koji pogrdama zasipaju sve koji nisu na liniji njihovih stavova, plaćeni stranački botovi... Često, gotovo po pravilu, njihovi tekstovi su nepristojni, krajnje nepismeni, nepromišljeni, neempatični, neduhoviti pa, samim tim, agresivni i glupi.Uopšte nemam želju da sa takvima polemišem. Mudar čovek je zatvoren, uzdržan. Zdravko kaže da budala veoma žuri da svima stavi do znanja da je budala, ona prosto ne može da izdrži, nije u stanju da sakrije niti da se obuzda da drugima ne otkrije svoju glupost.Na internetu nema urednika koji su upristojavali nekadašnja pisma čitalaca u štampi. Zato smo na mrežama izloženi tiraniji gluposti koja truje, onemogućuje, obesmišljava svaku debatu. Anonimnost do krajnosti potencira svako primitivno ponašanje, intenzivira pokazivanje naličja, a nečija popularnost, broj pratilaca, opravdava ispade koji bi na drugim mestima bili prokaženi, osuđeni, ignorisani, kažnjivi.

U nedavno objavljenoj Saramagovoj knjizi Priručnik o slikanju i pisanju, piščevom ranom delu s kraja sedamdesetih godina, glavna ličnost, slikar, radi naručeni portret nekog lokalnog moćnika. Svestan je da naručilac očekuje svoje idealizovano, ulepšano lice, a muči ga potreba da istovremeno naslika i naličje ličnosti - stvarno lice osobe koji mu pozira. Pa on istovremeno slika dva portreta - poželjni, javni i nepoželjni, tajni. Ne znam zašto me ta borba umetnika sa savešću podsetila na svet u kome živimo: na predstavu, ulepšanu sliku realnosti, koju očekuju oni koji u naše ime upravljaju i, na ono što vidimo sopstvenim očima, u čemu stvarno živimo. Lice i naličje.