Neda Todorović, Foto: Marko S. Todorović

Američkim izborima bavili smo se više nego svojim sopstvenim! I tim povodom smo se opet podelili. Da li je to normalno?

Ne spadam u navijačice ni jednog kandidata za američkog predsednika – ni republikanskog ni demokratskog, ni Donalda Trampa ni Džozefa Bajdena. Smatram, međutim, da je promenljivost vršilaca vlasti, smenljivost, zamenjivost, rokada u politici – nazovimo to bilo kojim prigodnim imenom – zdrava i poželjna. Jer, svest o kratkoći, prolaznosti mandata, podstiče izabranog narodnog predstavnika da da najbolje od sebe ne misleći samo na grčevito zadržavanje vlasti. A njegove pristalice, glasači, nemaju vremena (ako mandaat nije doživotan) za idolatriju, za stvaranje kulta ličnosti. Stoga me raduje promena na čelu najmoćnije države na svetu: neko drugo lice, drugi maniri, drugačije okruženje, drugi ciljevi, drugi postupci… U ličnosti odlazećeg dominiralo je odsustvo svake duhovnosti, mere i ukusa. Promena budi nadu i zato što je naše vreme iznedrilo mnogo trampića, populista i sličnih imitatora.

Izvanredna je slika koja kruži internetom sa zaglavljem časopisa Time posvećena izbornom rezultatu. Crna je, samo je Time napisano velikim belim slovima a ispod njega manjim belim slovima … to go. U donjem desnom uglu su otvorena vrata kroz koja prolazi prepoznatljiva figura neizabranog kandidata, bivšeg predsednika. Nema se šta dodati. Slika stvarno vredi više od stotina reči.

Kada su reči u pitanju, pogađa me ovdašnje nekažnjivo verbalno zagađenje koje već dobija katastrofalne razmere. Te reči se dnevno sa vrha države sipaju po nama. Rečnik uvreda kojim se služi neki pevač da u emisiji televizije sa nacionalnom frekvencijom oblati renomiranu novinarku predstavlja nepodnošljvo dno svake civilizovane komunikacije.

Danak u ljudskim životima koji korona uzima planetarno, ukazuje na kraj civilzacije u kojoj smo živeli i potrebu da se otvori nova stranica ljudske istorije. Baš kao na spomenutoj naslovnoj strani. Dve vrste ponašanja odgovor su ljudi na pandemiju: jedne guši neizvesnost, strah, panika. Drugi pokazuju ravnodušnost, nezainteresovanost, baš-me-brigizam. U prvom slučaju, to vodi ozbiljnim poremećejima mentalnog zdravlja ogromnog broja ljudi nespremenih da se sa bolešću suoče, još manje da se protiv nje delotvorno bore. U drugom slučaju, mnogi sebe i druge izlažu opasnosti. Ne pristajući da prihvate propisane mere, prepuštaju se mahnitom, ludom provodu. A i to je samo drugo lice straha i nemoći u suočavanju sa nevidljivim neprijateljem.
Znam slučaj majke i sina koji žive na sedamnaestom spratu beogradskog solitera i mesecima ne napuštaju stan, da se ne bi zarazili. Mnogi su se zabarikadirali, sami sebi su nametnuli vanredno stanje i policijski čas, čekajući da korona prođe. A prolazi im i taj život koji tako grčevito brane. Vredi li uopšte čuvati takav, sužanjski život? Preostaje nam da nađemo meru, da ipak živimo onoliko koliko nam sva razumna ograničenja dozvoljavaju.

Insisitiranje epidemiologa na fizičkoj distanci, na odsustvu svakog dodira, kao da je povećalo vrednost tih intimnih gestova među ljudima koji su se, do sada, podrazumevali. Čini mi se kao da nas upravo zabrane, odsustvo uobičajenih kontakata, prohibicija svakog okupljanja, podsećaju na izgubljenu bliskost koju smo prihvatali zdravo za gotovo, često bez dovoljno emocionalnog angažmana.

Jedna odlična knjiga, Tri sata ujutru, Đanrika Karofilja, potresla me je i podsetila šta smo sve vredno izgubli pojavom korone. Otuđeni Otac i sin, epilepsija, bolest kao metafora udaljenosti i nerazumevanja. U neizvesnosti izlečenja oni se stvarno upoznaju, otkrivaju i počinju da se razumeju. Polažu težak ispit povratka izgubljene bliskosti. Sin s pravom prebacije ocu da su odrasli uhvaćeni u klopku onoga što ih zapravo ne interesuje. Pita ga kada se to i kako se dogodilo. A otac mu citira pesmu grčkog pesnika Kavafija (1863-1933):

“A ako ne možeš da živiš život koji želiš,
pokušaj da uradiš barem sledeće,
koliko god da je do tebe: nemoj ga traćiti
u preteranoj trgovini sa ljudima
sa previše reči u ludačkoj jurnjavi.
Nemoj ga traćiti tako što ćeš ga šetati
Nošenog svakodnevnom
Smetenom igrom susreta
i poziva,
Sve dok od njega ne napraviš dosadnog tuđinca“.
Ovaj mudri savet, svesnija sam nego pre korone, trebalo bi ozbiljno razmotriti.

P. S. Zdravko i ja opet slušamo Uvelo lišće. U dirljivom izvođenju Net King Kola.

Tagovi

Komentari

Svi komentari (0)