13
Prvi septembar - povratak u školu posle višemesečnog, prisilnog raspusta. Sa terase posmatram prvi školski dan đaka prvaka u obližnjoj školi Vladislav Ribnikar. Prozivaju ih, a oni se, lakim korakom leptirića, penju na improvizovanu pozornicu. Odjekuju prikladne dečije pesme, svečana atmosfera. Osećam uzbuđenje, potresena sam. U kakvom to svetu ovi sedmogodišnjaci doživljavaju taj, svoj nezaboravni, životni trenutak?
Prijatelj, izdavač Zoran Hamović, šalje mi poruku anonimnog autora:
„Zaspali smo u jednom svetu, probudili smo se u drugom. Odjednom, ni Dizni nije više tako maštovit. Pariz nije više romantićan. Njujork više ne ustaje. Kineski zid nije više utvrđenje. A i Meka je prazna. Zagrljaji i poljupci odjednom postadoše oružje. A neposećivanje roditelja i prijetelja akt je ljubavi. Odjednom shvatate da su moć, lepota&ljubav postali bezverdni i da ne mogu da vam obezbede vazduh za koji se borite. Svet nastavlja da živi i lep je. Samo što ljude zatvara u kaveze. Mislim da nam šalje poruku: niste neophodni. Vazduh, zemlja, voda i nebo odlično su i bez vas. A kada se vratite, setite se da ste vi moji gosti a ne moji gospodari“.
Zato mi je, valjda, uzbudljiv ovaj neizvesni početak nove školske godine u doba pandemije. Nostalgično se prisećam poeme nobelovca Anatola Fransa iz autobiografske „Knjige mog prijatelja“, „Povatak u školu“. Nju smo, na časovima francuskog učili napamet, a ja je eto, nikad nisam zaboravila:
„I zato, što više starim, sve više se interesujem za povratak u školu“.
Sad tek razumem značenje te, zaključne rečenice kao lamenta nad školom i školovanjem. „Obrazovanje se ne sastoji od toga koliko ste zapamtili ili koliko znate. Sastoji se od toga da shvatite koliko znate a koliko ne znate“, govorio je taj mudri francuski akademik. Plašim se da neznanja danas uopšte nismo svesni.
Pročitajte još:
Prognana Nušićijada se vratila! Zdravko i ja bili samo gosti one, nezabranjene Nušićijade u Ivanjici, 2016. Zdravko je sentimntalno vezan za Ivanjicu, pamti je po snimanju TV serije “Više od igre”. I Ivanjica njega pamti, to je bilo vidljivo na svakom koraku. Slogan festivala u čast najvećeg srpskog komediografa Branislava Nušića bio je, te godine, ona poznata nušićevska pretnja: ‘’Viđen si za Ivanjicu’’. Kako je moguće da je takva pretnja i danas aktuelna? Nušić je zbog pesme jedne pesme, ‘’Dva raba’’ objavljene 1887. izdražo dvogodišnju kaznu robije u požarevačkom zatvoru:
„U Srbiji prilike su take
Babe slave, preziru junake
Zato i vi ne mučite se džabe.
Srpska deco postanite babe“.
A neki ljudi su sada, zbog uličnih protesta, 133 godine kasnije i dalje iza brave.
Taj manir vlasti da ne trpi kritiku, da se plaši satire i da prezire smeh, aktuelan je u Srbiji 21. veka. Zato nas prkos obnovljene Nušićijade raduje, kao znak normalnosti u ovom nenormalnom vremenu.
U izboru „Sto knjiga“ Bela Hamvaš, izvanredan poznacalac svetske baštine, preporučuje ona dela svetske književnosti koja bi, po njemu, trebalo da budu temelj obrazovanja. I, opet se u tom predlogu za čitanje srećem sa Anatolom Fransom: “Svetinu i bezočnike zbunilo je što on voli da se smeje” – piše Hamvaš. “Ali setimo se”, nastavlja, ‘’da su srednjem veku, u doba istinske vere, u crkvama prikazivali lakrdije; papama su prilikom velikih procesija u lice izvikivali nadimke i ismevali ih na ulici. Smelo se”.
Asocijacija koja mi se čini prigodnom, kao komentar ovog sadašnjeg i onog, nekadašnjeg vremena je termin – oksimoron. Oksi – oštar i moron – ludost. Oštroumna ludost? Paradoks, antiteza. Spajanjem nespojivog, protivrečnog, stvara se neka nova slika koja je pokazatelj nekih kompleksnih, iracionalnih stanja. Oprečnos pojmova rezultura utiskom ironije, humora.
Zato: Ne ružimo humoriste. Nisu oni opasni. Opasna je – sopstvena glupost.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare