Piše Neda Todorović: Oksimoroni

Prijatelj, izdavač Zoran Hamović, šalje mi poruku anonimnog autora:"Zaspali smo u jednom svetu, probudili smo se u drugom. Odjednom, ni Dizni nije više tako maštovit. Pariz nije više romantićan. Njujork više ne ustaje. Kineski zid nije više utvrđenje. A i Meka je prazna. Zagrljaji i poljupci odjednom postadoše oružje. A neposećivanje roditelja i prijetelja akt je ljubavi. Odjednom shvatate da su moć, lepota&ljubav postali bezverdni i da ne mogu da vam obezbede vazduh za koji se borite. Svet nastavlja da živi i lep je. Samo što ljude zatvara u kaveze. Mislim da nam šalje poruku: niste neophodni. Vazduh, zemlja, voda i nebo odlično su i bez vas. A kada se vratite, setite se da ste vi moji gosti a ne moji gospodari".Zato mi je, valjda,  uzbudljiv  ovaj neizvesni početak nove školske godine u doba pandemije. Nostalgično se prisećam poeme nobelovca  Anatola Fransa iz autobiografske "Knjige mog prijatelja",  "Povatak u školu". Nju smo, na časovima francuskog učili napamet, a ja je  eto, nikad nisam zaboravila:"I zato, što više starim, sve više se interesujem za povratak u školu".Sad tek razumem značenje te, zaključne rečenice kao lamenta nad školom i školovanjem. "Obrazovanje se ne sastoji od toga koliko ste zapamtili ili koliko znate. Sastoji se od toga da shvatite koliko znate a koliko ne znate", govorio je taj mudri francuski akademik. Plašim se da neznanja danas uopšte nismo svesni.Prognana Nušićijada se vratila! Zdravko i ja bili samo gosti one, nezabranjene Nušićijade u Ivanjici, 2016. Zdravko je sentimntalno vezan za Ivanjicu, pamti je po snimanju TV serije “Više od igre”. I Ivanjica njega pamti, to je bilo vidljivo na svakom koraku. Slogan festivala u čast najvećeg srpskog komediografa Branislava Nušića bio je, te godine, ona poznata nušićevska pretnja: ‘’Viđen si za Ivanjicu’’. Kako je moguće da je takva pretnja i danas aktuelna? Nušić je zbog pesme jedne pesme, ‘’Dva raba’’ objavljene 1887. izdražo dvogodišnju kaznu robije u požarevačkom zatvoru:"U Srbiji prilike su takeBabe slave, preziru junakeZato i vi ne mučite se džabe.Srpska deco postanite babe".A neki ljudi su sada, zbog uličnih protesta, 133 godine kasnije i dalje iza brave.Taj manir vlasti da ne trpi kritiku, da se plaši satire i da prezire smeh, aktuelan je u Srbiji 21. veka. Zato nas prkos obnovljene Nušićijade raduje, kao znak normalnosti u ovom nenormalnom vremenu.U izboru "Sto knjiga" Bela Hamvaš, izvanredan poznacalac svetske baštine,  preporučuje ona dela svetske književnosti koja bi, po njemu, trebalo da budu temelj obrazovanja. I, opet se u tom predlogu za čitanje srećem sa Anatolom Fransom: “Svetinu i bezočnike zbunilo je što on voli da se smeje” - piše Hamvaš. “Ali setimo se”, nastavlja,  ‘’da su srednjem veku, u doba istinske vere, u crkvama prikazivali lakrdije; papama su prilikom velikih procesija u lice izvikivali nadimke i ismevali ih na ulici. Smelo se”.Asocijacija koja mi se čini prigodnom, kao komentar ovog sadašnjeg i onog, nekadašnjeg vremena je termin -  oksimoron. Oksi - oštar i moron - ludost. Oštroumna ludost? Paradoks, antiteza. Spajanjem nespojivog, protivrečnog,  stvara se neka nova slika koja je pokazatelj nekih kompleksnih, iracionalnih stanja. Oprečnos pojmova rezultura utiskom ironije, humora.Zato: Ne ružimo humoriste. Nisu oni opasni. Opasna je -  sopstvena glupost.