1
Danas je dvadest druga godišnjica od onog neverovatnog dana kada su NATO snage na kraju 20.veka bombardovale jednu evropsku zemlju!
Prvi put sam čula jauk sirena. Nikada neću zaboraviti taj dan, zapravo to veče, tu neverovatnu, prvu vest iz Dnevnika RTS-a, kao ni sve one potonje dane koje smo proživeli do 9. juna, do okončanja tog bezumnog, nasilničkog čina nad suverenom zemljom, bez presedana u novijoj istoriji. Mi smo, eto, to preživeli. Neki nisu.
Martovske ide: to su one raskošne svetkovine koje su se održavale u starom Rimu u čast Marsa, boga rata. Pa se mart od tada smatra pogodnim za oružane aktivnosti! Daleko bilo! Mart je mesec u kome je ubijen Julije Cezar. U martu se dogodila Tajna večera… Pojam martovskih ida koristi se da bi se ukazalo na opasnosti koje, kako izgleda, oduvek prete u tom, varljivom mesecu. Jer ožujak u staroslovenskom jeziku označava i laž, pa se mart, zbog promenljvog vremena koje se koleba između zime i proleća, od antike tretira kao lažnjak. U našoj novijoj istoriji 27. marta 1941. srušena je vlada Kraljevine Jugoslavije; u martu 1948. proglašena je Rezolucija Informbiroa; 9. marta 1999. održane su masovne građanske demonstracije; u martu 2003. ubijen je premijer Zoran Djindjić; u martu 2020. u Srbiji je, zbog pandemije koronavirusa, uvedeno vanredno stanje i policijski čas…
„Treba ukunuti mesec mart“, kaže Zdravko.
Genijalna ideja! Koliko bi nam bilo lakše da smo već u aprilu.
I ovaj mart 2021. je poslovično dramatačin: kriminalne afere, slučajevi prisluškivanja, pretnje ubistom, odsečene glave… Kažu da to nije uznemirujuće ali mi se, za razliku od tih koji to tvrde, još nismo navikli na toliku količinu zagađenja javnog prostora. Ni na odsečene glave. Niti na takvu, neprestanu paljbu lošim rečima, uvredana i optužbama na račun onih koji još umeju da misle i smeju da progovre. Pa ljudi oko mene na sve strane pucaju po svim šavovima. A korona ovog marta odnosi dosad rekordan danak u ljudskim životima. Dok ovo pišem javljaju nam da je odnela i neponovljivog glumca, šarmera, pravog gospodina i divnu ličnost – Vlastu Velisavljevića. Mart – vreme umiranja.
Tiranija, teror loših vesti u medijima. Stasala je jedna nova generacija rođena između 1995 – 2021. izloženija lošim vestima nego ijedna druga. Ti koji su rasli uz loše vesti anksiozniji su nego prethodnici, njihov pristup budućnosti je katastrofičniji, konstatuju psiholozi. Loše vesti su hronični izvor traume, čitam zaključak u studiji “Uticaj izveštavanja na mentalno zdravlje” objavljenoj u novom broju „Kolumbija žurnalizam rivju“.
Da li su se mladi ovde navikli na grozote? Da li su ravnodušni na snimke odsečenih glava?
Evo još jedne, martovske prijave za silovanje. Pre četiri decenije sam, kao autorka i voditeljka dokumentarne serije „Ona“ na TV Beograd u jednoj od emisija ( „Ljubav“ na silu ) načela tu temu razgovarajući sa žrtvama, stručnjacima i nasilnicima na izdržavanju zatvorske kazne. Pokušala sam da odgovorim na sva ona novinarska pitanja koja se odnose na taj zločin i kaznu. Moj stav je od tada da je odlično ako su se žrtve u međuvremenu osmelile da slobodno progovore o nasilju. Ali se slažem sa stavom moje koleginice, kulturološkinje Jelene Đorđević, da smo mi u međuvremenu, pored ostalog, postali kolektiv voajera koji uživa u nezakonito objavljenim snimcima tuđih telefonskih razgovora iz istrage. A još, kaže profesorka Đorđević, “dajemo mišljenje, delimo pravdu, podržavamo, ne podržavamo, osuđujemo njega, osuđujemo nju… Mene bi bilo sramota da te snimke slušam, ma ko da je u pitanju”. Tim snimcima je, kao i odsečenim glavama, mesto u istrazi, u sudskom postupku – ne u medijima. Javnost nije ni tužilac, ni porota ni sudija do izricanja pravosnažne sudske odluke. Tako piše u zakonu. I u novinarskom kodeksu.
Ali mi se na to ne obaziremo. Ili smo postali toliki zavisnici od loših vesti da nam je, kao narkomanima, stalno potrebna sve veća doza da bismo umirivali rastuće strahove? Ili smo navikli da zakon ovde ne vlada?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
