Subota, 2. maj; 6:40h
Miron je juče stigao kući. Napunio je 4 dana. Morala sam da ga vidim. Kako to izvesti? U pomoć zovem nekoliko prijatelja lekara, tražim savet, mišljenje.
Najviše verujem doktorki Milanki M, ginekološkinji koju poznajem više od 40 godina. Daje mi precizna uputstva kako da se zaštitim pošto ja, posle četrdeset dana u izolaciji, nisam izvor zaraze.
Polazim. Kćerka, zet, stariji unuk i beba, srećom, žive blizu. Beograd je prazniji zbog praznika, Prvog maja, nego inače u proteklim nedeljama vanrednog stanja. Malo prolaznika, još manje automobila. Ponegde, tek, parkirana policijska kola.
Ulazim u dvorište, sve zeleno, puzavica osvaja fasadu kuće, magnolija samo što nije procvetala. „Dođite u vrt, hteo bih da vas vide moje ruže (Ričard Šeridan, irski pesnik i dramski pisac )“. Skidam rukavice i masku, dezinfikujem ruke, stavljam novu masku.
Moj unuk Maksim (5,5 g), pritrčava da se pozdravi, a onda zastaje – na propisanoj razdaljini. Već je stvorio uslovni refleks? Kćerka i zet deluju opušteno, samo se meni, izgleda, tresu i ruke i noge. Bila sam u velikom stresu prethodnih nedelja čekajući ovaj trenutak. Maksim me zove da odmah vidim njegovog brata.
Stojim na vratima spavaće sobe, ne prilazim preblizu. Na krevetu, ušuškan u ćebence, Miron spava spokojnim snom. Lepši je nego na fotografijama. Sve na njemu je pravilno, srazmerno, kao nacrtano. Ne bude ga ni naši glasovi, ni bratovljevo pokroviteljsko tapkanje po leđima. A nismo preterano tihi. On jede i spava, spava i jede. A o prisustvu tamo neke korone, svetske pandemije, nema pojma. Ovde pulsira život i nada, vlada spokoj. „Najsrećniji je onaj ko nalazi mir u svom domu“, mislio je Gete.
Najlepše trenutke u doba korone proveli smo gledajući ponovo neke omiljene, domaće filmove, uživajući u nekim odličnim pozorišnim predstavama, slušajući muziku koja oplemenjuje i uzdiže, čitajući autore čije knjige pamtimo i volimo, ulazeći u velike muzeje da bismo opet videli Tarnera, Rodena, Peđu Milosavljevića…
Umetnost nas je održavala, kao veštačko disanje, hvala joj. Kako onda ovdašnji slobodni umetnici i radnici u kulturi nisu obuhvaćeni Uredbom vlade o rebalansu budžeta? Peticiju, “Stop uništavanju kulture“, udruženja Srbija u pokretu potpisuju Ceca Bojković, Nataša Ninković, Nela Mihailović, Vanja Milačić, Vesna Čipčić, Tatjana Mandić Rigonat, Nenad Mričić, Milena Marković… Potpisujemo je, naravno, i mi.
Ove nedelje jedan britanski književni magazin, „Spektator“, proslavio je s ponosom najduži staž u toj kategoriji nedeljne štampe – 192 godine izlaženja. Hvale vredan jubilej. U tekstu, u kome je obeležena godišnjica, istraživač istorije ovog glasovitog medija napomenuo je da, ipak, postoji jedan još stariji primer – „Letopis Matice srpske“ pokrenut četiri godine ranije, 1824!
Kao i „Spektator“ i „Letopis“ se u dugoj istoriji neprekidnog izlaženja bavio i ostalim umetničkim, naučnim, društvenim temama. Dobro je poznat Čerčilov čuveni odgovor na zahtev Ministarstva odbrane, početkom Drugog svetskog rata, da im se povećaju sredstva – na račun kulture. Čemu sva oružja namenjena odbrani zemlje, upitao je Čerčil, ako ne bude kulture koju treba braniti? Kultura je duh, identitet svakog naroda. Zato ona mora preživeti sve pa i koronu.
Naučnici iz Singapura načinili su grafikone koji pokazuju kada će u pojedinim zemljama moći da se proglasi kraj pandemije. U Srbiji to će, prema njihovim računicama, biti u avgustu. Do tada bi trebalo da, dok postepeno izlazimo iz prisilne izolacije vanrednog stanja, treniramo „novu normalnost“. Jer, u ovoj realnosti kroz koju prolazimo, kako je primetio Genis, daljinski upravljač nam je bio najviši domet demokratje.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar