Piše Neda Todorović: Z. pred praznom „Maderom“

Četvrtak, 30. april; 4,45h.

Sinoć smo izašli u šetnju. Ništa nam ne znači produženje dozvoljene šetnje sa pola sata na sat. Ova atmosfera ne mami na dugo ostajanje napolju. Jer, šetnja nam liči na kažnjeničko hodanje u krug po zatvorskom dvorištu. Srećemo jedne te iste vremešne ljude koji usporeno hodaju. Nigde radosti, kolica s bebama, dečje graje, ljuljaške i klackalice miruju, ni jednog istinskog znaka života.

Restoran ‘’Madera’’, jedan od simbola Beograda, zamračen, na prozore navučeni dupli zastori. Jedno od nas dvoje je tu “zaradilo penziju“. Potresno je gledati ozelenelu a pustu baštu ‘’Madere’’ koja je toliko decenija penušala od života. Z. za nju vežu tolika sećanja na događeje i ljudi od kojih mnogi nisu više među nama. Zastajemo pred ulazom u baštu, Z. se penje uz stepenice do kapije. Stoji, ćuti. Znam šta misli. Tišina, ne čuje se grohotan smeh Ljube Tadića, koji je upravo ispričao neku zgodu. Eno, za onim praznim stolom, sedeli su Miljan Miljanić i Aca Obradović, sa mnogim znanim i neznanim ljudima iz sporta. Malo dalje, profesor Andrejević, zvani Andrejka, funkcioner svetskog fudbala, jedan od junaka filma “Montevideo“. Pa Predrag Milojević, doajen “Politike“, novinar sa najdužim stažom, koji je intervjuisao Hitlera. I, njegov naslednik Miro Radojčić, prvi posleratni dopisnik iz Londona, izveštač sa Vimbldona, koji je stanovao na bulevaru, u kući preko puta. Pa teniseri Ika Panajotovići i Ivo Plećević… I, političari Draža Marković, direktori Politike Mita Miljković, Dragan Marković, autor “Otpisanih“…

Ponekd bi naišao i Stane Dolanc. Z. se žali da mu je Dolanc jednom, ne želeći da čeka, oduzeo pljeskavicu koja mu je upravo stizala… Uspomena na pretek. Nastavljamo put, prazna i “Šansa“, još jedan deo boemske istorije, ali i deo moje mladosti zauvek ostaje u prvom komšiluku, u ‘’Petoj beogradskoj gimnaziji’’. Nema nikakav ukus ova postapokaliptična šetnja kad su sva ta mesta pusta.

Na povratku, u Krunskoj, psi lutalice uzalud obilaze kontejnere. Mršaviji, i čini mi se, nekako neugledniji nego ikad. Gospođa u ozbiljnim godinama, jedva se drži na nogama, donosi u kesi večeru uličnim mačkama koje je očigledno strpljivo čekaju. Izgleda da je gospođa sama, a ovo je ritual na koji je navikla, smisao njene dnevne rutine. Melanholična atmosfera kao u ramanu “Gošća“, Takašija Hiraide o vremenu recesije u Japanu, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20. veka. U život mladog para slučajno ulazi susedska mačka, božanstveno biće kao izvan ovog sveta: “Ćibi je sada, kad bi se sita naigrala, počela da ulazi u kuću da predahne. A otkad je počela na našoj sofi da spava sklupčana poput talismana u obliku zareza, u našu kuću se uselila duboka radost, kao da je i sama kuća usnila taj san“.

Stižemo kući pred još jedan ritual. Ustvari, dva rituala. Najpre, aplauz medicinskoj struci. Zatim, akcija “Digni glas: Bukom protiv diktature“, na koju su pozvali “Ne davimo Beograd“ i “Građanski front“. Lupanje u šerpe i oluke, pištaljke, muzika, petarde…

Izlazimo na jednu, pa na drugu terasu. Zvuci otpora iz komšiluka pomešani sa grmljavinom iz udaljenih, novobeogradskih naselja. A kažu nam da je bilo i organizovanih kontramitinga sa sve ozvučenjem. Pa to je kršenje autorskog prava one vlasti iz vremena Slobodana Miloševića. A možda i nije, radi se o istim ljudima iz devedesetih.