0
Pre neki dan prolazili smo Zdravko i ja Pionirskim parkom. Nekolicina protestanata, mladi ljudi, delili su letke. Uzeli smo jedan iz pružene ruke i nastavili. Tada smo primetili fotografa koji je tu scenu snimao. Kada smo shvatili šta radi, Zdravko je počeo da pozira, isprsio se kako to inače rade Hercegovci kad se slikaju.
Pokazali smo fotografu da znamo da nas slika, a on je onda uperio objektiv ka drveću, cveću, travi, kao da snima žanr scenu. Na obližnjoj klupi iza fotografa, preko puta Predsedništva, ugledali smo poznato lice zavaljeno u duboku državu: Simo Spasić sa megafonom u krilu.
Nama bliskoj osobi dan izbora obležila su dva telefonska poziva: jedan, dok je bila na biralištu, drugi predveče, kada se ljudima iz one stranke učinilo da je u Beogradu đavo odneo šalu: trebalo je da im potvrdi da li je glasala!
Snimak napada grupe plaćenih huligana na lidera Pokreta slobodnih građana Pavla Grbovića i njegovu devojku u Novoj Galenici ostaće mi u sećanju kao najupečatljivija slika demokratskih izbora ove, 2022. „Trebalo je da se bolje branite“, rekao je Pavlu policajac.
Koleginica, kontrolorka na izborima u Kumodražu, opisala je na portalu Nova.rs svoje iskustvo sučavanja sa „tom mašinerijom“ i ljudima „koji kao opijeni toj mašineriji daju snagu“. „Dok sam se juče iz petnih žila borila da onemogućim glasanje momku koji je imao jasan trag spreja na levom kažiprstu, drugi član komisije vikao je da sam niko i ništa, glasač me je nazivao retardom, dvoje mladih mi je pretilo jer sprečavam da njihov drug glasa sa sprejem na prstu, a predsednica biračke komisije pritiskala me je pretnjama da ću krivično odgovarati jer onemogućavam glasanje…“
Duboka država na srpski način. Srpsko postizborno proleće. Mnogo je razočaranih rezultatima, budućih apstinenata, kako to svoje jutrošnje beznađe opisuju: „Neću više da šetam“, piše mi drugarica. „Dosta sam protestovala, neka sada to rade drugi, mlađi.“
A onda me dočekuje još jedan, tako simboličan postizborni snimak sa mreža. Slika dana: čovek snimljen sa nečijeg prozora, pretura po kantama za smeće. Potpis: „Jutarnja šetnja po kontejnerima.“ A može i „Jutro zlatnog doba“, mislim. I, osećam kako se rađa prkos. Pa ovo je bila samo još jedna bitka. Zar se tako lako odustaje? Tek je – praskozorje. Praskozorje su, na konkursu Društva za srpski jezik i književnost i Katedre za srpski jezik Filološkog fakulteta, učenici ovdašnjih škola proglasili najlepšom rečju u našem jeziku.
Praskozorje – cik zore, vreme pred izlazak sunca.
„Svetli tračak tame“ naslov je izvanredne knjige Itana Hoka („Geopoetika“), koja me je održavala u kondiciji ovih dana. Citat iz te blagotvorne knjige: „Strah se mora ubiti. Čime se ubija? Hrabrošću!“ Ako je ima.
Bonus video: Suze Dragana Bjelogrlića nakon predstave
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare