Premijerka za danas najavljuje 5.000 zaraženih koronom!
Verujem da ih ima daleko više. Primećujem da su svi oko nas ili bolesni, ili čekaju rezultate testova, ili su bili sa nekim ko je oboleo. Imam utisak da nam se neka nevidljiva omča steže oko vrata a mi, i dalje, možemo samo da poštujemo distancu, da peremo ruke i da nosimo maske. Koliko samo sve to deluje nedovoljno pred nemilosrdnim licem pandemije. I, koliko je čovečanstvo nemoćno u najrazvijenijem veku od kako postoji ljudski rod? A tek koliko su, ovog puta, vanredne mere ovde zakasnile. Pogubni bilans oklevanja političara pred predlozima lekara tek će nam se ispostaviti.
Stručnjaci za jezik proglasili su termin airgasm rečju 2020.godine. On označava onaj osećaj zadovoljstva, ogromnog olakšanja kada skinemo masku, kada udahnemo vazduh punim plućima. Airgasm je samo jedan od tih novih izraza koji su postali deo svakodnevnog novogovora širom planete – karantin, fizička distanca, pandemija, kovid ambulanta, PCR test, respirator… Čudno je što su i bolesni i zdravi trenutno najželjniji čistog vazduha.
Svakog jutra prvo pogledam stanje zagađenosti na portalu airvisual. Danima je vazduh u Srbiji nečist, nezdrav i opasan po zdravlje. Maske nas ne štite više samo od korone. One postaju produžetak naših lica. Mi, srećnici, koji još uvek imamo čulo mirisa, više puta se već susrećemo sa smradom fekalija koji se širi gradom. Jedan od uzroka je ekološka katastrofa u Čukaričkom rukavcu, komšiji prirodne oaze, Ade Ciganlije. I zvanično je potvrđeno da su uzrok neprijatnog mirisa – fekalije! Ribe su poumirale u zagađenoj vodi, a kada ćemo mi, građani, ne zna se. Nadležni trenutno nonšalantno raspravljaju o pitanju nadležnosti. A mi se davimo u fekalijama. Airgasm nam je mislena imenica. Oni kojima je ukinuto čula mirisa imaju jednu prednost: ništa ne osećaju.
Utešno je, kaže mi Zdravko, što smo prinudno toliko uštedeli. Niti igde izlazimo, niti idemo u restoran na ručak, niti na piće u kafić, ni u pozorište, ni u bioskop, ni na izložbu. Ni kod frizera, kozmetičara, pedikira, dodajem ja. Ni na vežbe, ni na pijacu, slažemo se. Nisam još izgubila čulo sluha, ali sam izgubila želju da bilo šta sebi kupim. Ništa mi ne treba kad sam po ceo dan u kući, nikakva nova stvar ne može da me obraduje. Kad kažem – ni nove cipele, onda će ženska polovina planete tačno znati kako se osećam. Na portalu airvisual pojavila se nova stavka uz podatke o stepenu zagađenja vazduha. Uključite prečistač vazduha. Mi već imamo jedan, ali smo zahvaljujući koroni toliko uštedeli da Zdravko naručuje još jedan. Na atestu našeg therapyair-a stoji da on uništava i viruse. Eto, bar da u kući dišemo čist vazduh. Tj. da imamo taj airgasm. Daj bar nešto.
Knjiga koju čitam je Povratak bliskosti, Ratka Božovića. To je nastavak njegovog dela Moji savremenici. Divim se autoru koji je poželeo da među korice ove dragocene zbirke stavi toliki broj značajnih ličnosti – pisaca, umetnika, naučnika…rečju intelekualaca iz Srbije i Crne Gore. Kao da im je, nekima i za života, napravio spomenik od reči. Ni manjih sredina, ni brojnije kulturne elite. Najveći broj ovih ljudi nije više među nama. I to je ono što u novom dobu nestaje. U jednom od portreta u Povratku bliskosti nailazim na najbolju definiciju nacionalizma kao – vrste paranoje. Ni kraće ni tačnije nije to mogao izraziti Kiš. U tekstu o Mirku Kovaču, Ratkovom cimeru iz studentskih dana, čitam o ovdašnjoj istoriji mržnje, o satanizaciji drugoga, o energiji rulje u balkanskoj krčmi i o činjenici da nam je uvek nedostajalo neophodno iskustvo ljubavi i tolerancije. Slažem se da nam je sada potrebna neka imaginarna koliba da se u nju sklonimo. Jer, ‘’ko god nije kao svi ostali, ko ne misli kao svi drugi, u opasnosti je da bude eliminisan’’.
Rato Božović veruje, kao Čehov, da je bolje reći manje nego previše.
U to ime, završavam ovaj tekst.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare