0
Nedelja, 22. Mart, 6h
Mirno nedeljno jutro, kasno buđenje u odnosu na prethodne dane, gotovo idilično. A onda, iznenada, sve se zatreslo. Skačem iz kreveta, htedoh da vrisnem ali se uzdržah. Znam da je zemljotres. Déjà vu: za mene je onaj, ranojutarnji zemljoters bio možda najstresnija scena iz ere bombardovanja Beograda.
Tražim vesti na TV-u, vidim da je pogođen Zagreb. Odmah zovem Z.-ovu sestričinu, Jagodu. „Sedim u osobnom automobilu pred kućom, očekuju se novi potresi. Zidovi stana su popucali, nema struje, a baterija u mobilnom mi curi. Sve troje dece stanuju blizu, odmah su dotrčali. Ali niti oni smeju da uđu u automobil, niti ja smem da odem kod njih, na bezbedno, zbog izolacije. Kakva korona, kakve maske“… Nesreća, stvarno, nikad ne dolazi sama.
Juče je Z. gostovao kod Kesića, našeg prvog komšije. To je podrazumevalo da izučim još jedan zanat, snimateljski. Nikada do sada nisam snimala priloge za TV. Fotografišem po nekad, to je sve. A sada bi trebalo da nastupim kao profesionalni snimatelj. Taj snimak bi trebalo da se emituje u emisiji. To podrazumeva savladati tehniku snimanja i kadriranja. Reditelj ni jednim snimkom nije sasvim zadovoljan. Te odsekla sam mu ruku, te nije dobra pozadina… Klapa – dubl 4, dubl 5, dubl 6…
Snimanje smo počeli predveče, posle 22 časa najzad imamo korektan snimak. To je bio lakši deo, snimak bi trebalo poslati Zoranu: ne ide, preveliki je za memoriju mog mobilnog telefona. Nove konsultacije sa onima koji znaju kako se to radi. To znači sve ponovo, pitanje po pitanje, a tako bi trebalo i slati. Opet neće da ode, telefon me stalno upozorava na prepunu memoriju. Odustajem za to veče, u znoju sam, videću ujutru šta da radim.
U 3h sam već budna, čistim memoriju, šaljem prvi segment. Odlazi! Šaljem drugi, treći… Kasnije stiže poruka od Zorana: „Odličan je snimak, odlični su i odgovori. Čestitke komšiji i za stajling. Čuvajte se i javljajte šta vam treba“. Odgovaram mu da je čestitke, valjda, trebalo uputiti ovoj, novoj, mladoj snimateljki, pa mu potanko opisujem svoj noćašnji hod po mukama. Eto, sve se može kad se hoće, dragi vršnjaci.
U dokolici, Z. i ja gledamo snimke Novakovih mečeva iz 2011, one godine kada je postao broj 1. Sećam se tih mečeva, tačno znam kada je pobedio nekog protivnika na Vimbldonu. Uživam u igri, ne unosim se, ne paničim kao inače. Ali Z. se nervira zbog svakog servisa, negoduje kada Novak izgubi neki gem, pozdravlja svaki dobar ritern. Na kraju odahne, kao da gleda mečeve uživo.
Ja sam od onih koji imaju živce da gledaju ove stresne konferencije za štampu. Pravdam to novinarskim nervom i profesionalnom potrebom da budem u toku. Slažem se sa merama koje štite građane od virusa. Treba slušati i poštovati svaki savet struke. Kao profesor novinarstva znam i da je pored toga ŠTA se kaže bitno i KAKO se to kaže. Pa bih savetnicima premijerke Brnabić, koja u srpskom jeziku očigledno nije najjača, poručila: ne kaže se SEDITE KUĆI nego SEDITE U KUĆI ili OSTANITE KOD KUĆE.
I, još nešto. Kada ste pre neki dan na konferenciju doveli iz Novog Sada direktorku Infektivne klinike na kojoj je od virusa preminuo prvi pacijent, dajte joj reč! I, ne nazivajte je „ova žena“ nego, ako već ne možete da se setite njenog imena, funkcijom: nije ona „ova žena“ nego je direktorka klinike ili bar doktorka.
Ako joj ne dajete reč onda je ne vucite uzalud u Beograd. Ne trošite njeno dragoceno vreme. Bilo bi bolje da ste je ostavili da se naspava. I, kad se obraćate novinarima – smanjite malo ton.
Pratite nas i na društvenim mrežama: