Piše Milan Vlajčić: Lomača porodičnih vrlina

Film „Nož u leđa“ reditelja i pisca scenarija Rajana Džonsona.

„Ubica nije kuvar“, to je samo ironična parafraza one opake rečenice kojom ćete pokvariti zadovoljstvo prijatelju ili poznaniku koji je krenuo da pogleda krimić (ili da ga pročita, jer je zadovoljstvo otkrića i napetosti isto kad čitate knjigu iz srodnog žanra). Ko-je-to-učinio, pitanje je bitno pri prvom susretu, koji možda nije i poslednji, prisetimo se kakvo je zadovoljstvo kad po ko zna koji put gledamo Hjustonovog „Malteškog sokola“ ili Hoksovog „Velikog sna“.

Pa ipak, prvi susret sa misterioznim filmom ili knjigom -zaborava nema (kao i sa prvom ljubavi), i nije slučajno Hičkok uoči premijere svog danas priznatog remek-dela „Psiho“ (1958) molio novinare, kritičare i gledaoce sa zvanične premijere, da ne otkrivaju ko je načinio krvoproliće u zabačenom motelu.

Žanr krimića i trilera pojavio se u petparačkoj književnosti tridesetih godina, preuzeo ga je film, najpre je u akademskim krugovima služio za laki prezir, da bi uskoro plodni autori Dafne Di Morije, Agata Kristi, Žorž Simenon, Dešijel Hamet, Rejmond Čendler, Džejms Kan, tu stajem, polako prešli u klasike. Što se dogodilo i većini filmova rađenih po njihovim delima.

Ipak, danas su krimići i detektivski filmovi stavljeni na iskušenja zahvaljujući golemoj industriji tv-filmova i serija, koji su preplavili sve raspoložive formate, franšize i video ponude. Sada je potisnuta analitička dovitljivost detektiva, haraju forenzičari, timovi za brzu egzekuciju kod prvog otpora. Nema tu ništa čudno, video tržište nikome ne nudi lake puteve ka autorskom dokazivanju, ni ranije nije bilo lakše.

Sve ovo mi je prolazilo kroz glavu dok sam gledao „Nož u leđa“ (Knives Out, trajanje: 130 min.) reditelja i pisca scenarija Rajana Džonsona, o kome sam dosad znao da je napravio segment sage o „Zvezdanim ratovima, Poslednji džedaj“ (2017). To nije bio mali zalogaj, dobro se nosio sa golemim producentskim zahtevima, uneo je neke nove elemente u ovu futurističku slikovnicu i njenu mitološku matricu, nije to baš „moja šolja čaja“, ali…

I, što bi rekli montipajtonovci, – a sada nešto sasvim drugačije. U „Nožu u leđima“, koji je posle svetske premijere na jesenjem festivalu u Torontu ocenjen je kao jedno od najprijatnijih iznenađenja u celokupnoj američkoj ponudi. Džonson inteligentno i izazovno polazi od dramaturške formule koju je proslavila Agata Kristi: iznenadni zločin u zatvorenoj sredini (voz, hotel, porodica), pojava detektiva koji valja da razreši misteriju unutar gomile slikovitih i moralno neprozirnih likova, sa najraskošnijim biografijama.
Ujedno, zahvaljujući sopstvenom scenariju, koji je uoči nailaska korone imao nominaciju za Oskara u kategoriji originalni scenario, ovo nije samo ukrštenica sa mnogo nepoznatih, već i izvanredna mračna komedija, mali porodični horor, sakriven ispod spoljašnjeg sjaja skladne porodične zajednice sa tri generacije koje žive pod istim krovom zamka sa izgledom viktorijanskog zdanja iz nekog pređašnjeg doba.

Več prvi kadar nagoveštava da će se ovde događati mračna čuda: noćni prikaz porodičnog zamka (lažna mitologija porodične sage: kupljen pre koje decenije od nekog sumnjivog, petrolejskog magnata sa Bliskog istoka), i dok muzički taktovi nagoveštavaju ironična otkrića unutar ove Pandorine kutije, iz mraka iskrsavaju dva crna krvoločna psa koja preteći jurišaju ka stajnoj tački kamere! I onda, vidimo raskošni nameštaj unutar zdanja, mlada devojka, kasnije doznajemo da je reč o medicinskoj sestri koja brine o glavi porodice, 85. godišnjem Harlanu Trombiju, ulazi posle kucanja na vrata u radni Harlanov kabinet, i zatiče ga u ležećem stavu, sa nožem u ruci i smrtonosnim rasekotinama na vratu!

Vremenski skok u naraciji: sedam dana kasnije, dva službena lica, sudski istražitelj i policijski oficir, okupljaju članove porodice posle sahrane. Saopštavaju da je sudska istraga pri kraju, svi znaci govore da je reč o samoubistvu, ali bi hteli da provere neke iskaze članova porodice. I tada kreću flešbek-prizori (neki samo iz glava članova porodice), koji otkrivaju pukotine u pojedinim iskazima. Uoči proslave rođendana, Harlan, uspešan pisac sa nizom bestselera, oduzima pravo svom sinu Voltu (Majkl Šenon) da i dalje vodi poslove sa izdavačkim kućama (tiražna izdanja knjiga na 30 jezika i u 90 zemalja). Snaji Džoni (Toni Kolet) saopštava da od izdašnih suma koja izdvaja za svog unuka ona grabi priličan deo, čemu će stati na put. To tako više neće moći. Harlanova ćerka Linda (Džejmi Li Kertis) sa ljigavim mužem Ričardom (Don Džonson, ostareo i jedva prepoznatljiv) ponaša se nadmoćno ne sluteći da sve može da se preko noći izvrne naglavačke. Tu je i Harlanov unuk Rensom (Kris Evans), crna ovca u porodici, pun prezira za moralnu trulež unaokolo, ali po svemu sudeći spreman na sve. On bi rado usvojio geslo da moralnost potražite u nekom manastiru a ne u kompetitivnom društvu koje nema milosti za poražene (sirotinjski plebs i izbeglice).
I dodajmo još dvoje unučadi, a za jedno roditelji kažu da u eri interneta nije čudno kad mladi imaju sklonosti za naci-stavove!

Kad se porodica pobuni zašto moraju da iznova budu maltretirani, iz ugla sobe javlja se dotad neprimećeni privatni detektiv Benoa Blank (Danijel Krejg), koji otkriva da je od nepoznatog pošiljaoca dobio gomilu zelenih šuški, s molbom da se istraga ponovi. Blank nalazi važnu nit u ovom porodičnom okruženju, to je medicinska sestra Marta (Ada de Armes), koja ima spasonosnu boljku: kad slaže, ona se ispovraća obilato! I zato je Blank u šali nazove svojim Votsonom, Šerlokovom desnom rukom, a to mu pomaže da se uz sav moralni gnev nosi sa ovom „ruljom proždrljivih zveri“. Pokazuje se da je glava porodice imao razloga da zaključi kao onaj prapotopski Kovačevićev maratonac, koji je svojim naslednicima poručio: „Ko je vas znao, ni pakao mu neće teško pasti!“
Cela porodica u očekivanju otvaranja testamenta teši devojku Martu, neće biti prepuštena ulici, oni znaju da je ona iz nelegalne migrantske porodice, samo niko da pogodi iz koje talinskoameričke države. Ali, kad na polovini filma Harlanov advokat pročita da otac porodice celokupna izdavačka prava, nekretnine sa porodičnom Harlanovom kućom, apsolutno sve od porodičnog bogatstva, ostavlja Marti i nikom više, nastaje lom, provala besa prema pokojniku, nasledniku…

Kako se dalje odvija razrešnica ovog filma ostavljam onima koji će uživati u ovom izvanrednom, duhovitom, maštovitom delu, uz kritičke reference,na današnju Trampovu Ameriku. Da ne pominjem obilje omaža i ironičnih oslanjanja na klasike ovog žanra.
Pored neverovatno britkog dijaloga, kakav odavno nije primećen u nekom izrazito žanrovskom filmu, ovde je i muzička podloga sa ironičnim podvlačenjem, a fotografija nas neprekidno upućuje na kič u kući, na gomilu noževa, sablji i bodeža (referenca na „Igru prestola“), od kojih će neki u ključnim trenucima raspleta dobiti istaknuto mesto. Sve do dugačkog završnog kadra, antologijskog (jedva se suzdržavam da okrijem njegovu dubinsku dimenziju, osim izuzetne likovnosti).

I, pošto je ovde reč o „grupnom porodičnom portretu“, svi glumci blistaju, kao da su uživali što poslednjih godina uglavnom nastupaju u osrednjim poduhvatima. Kristofer Plamer, na kraju duge i raskošne karijere, otkriva svoju harizmu kao malograđanski Kralj Lir koji nije naivan da odglumi budalu do kraja. Džejmi Li Kertis, Toni Kolet, svi do one dvojice islednika i policajaca, skladno i sa pravim ličnim ulaganjima spasavaju ovaj film od opasne podele na negativce i pozitivce. Za mene je najveće iznenađenje potvrđeni Džejms Bond, Denijel Krejg koji sa ogromnim šarmom, lakoćom i elegancijom prolazi kroz Scile i Haribde porodičnog horora.

Po svemu sudeći, reditelj Rajan Džonson će se ponovo uključiti u Zvezdane ratove, ali, što se mene tiče, zadržavam pravo da sa radošću ponovo uživam u ovom malom filmskom dragulju.