0
Kada je u jesen 2016. objavljena vest da je Nobelova nagrada za književnost dodeljena američkom rok-muzičaru i pesniku Bobu Dilenu, priličan deo čovečanstva je bio zbunjen.
Dodatnu napetost izazvao je i sam laureat, koji se dugo nije oglašavao (za razliku od desetina zvaničnih kandidata koji su već imali spremljene govore zahvalnosti Komitetu za književnost Švedske akademije).
Prolazili su dani (kao godine, što bi rekao jedan poznati pisac I.A.), bilo je zloslutnih nagađanja da će legenda američke pop-kulture odbiti priznanje, ne mnogo verovatno, jer bi to bilo samo bledo oponašanje „junačkog“ gesta Žan-Pola Sartra (koji se pred smrt predomislio, predložio Komitetu da mu ipak uplati iznos, što su ovi surovo odbili. Tajna prepiska pronađena u piščevoj arhivi, posle smrti).
Kad je već isticao čas za odluku, javio se Dilen i saopštio da će nagradu za njega preuzeti njegov specijalni izaslanik Peti Smit. Poznata kantautorka, pesnikinja i vizuelna umetnica je posle zvaničnog obrazloženja za nagradu izvela antologijsku baladu Boba Dilena „Pašće teška kiša“ (A Hard rain‘s Gonna Fall). Iskusnoj pevačici, sa dugim stažom nastupanja na rok-koncertima i festivalima, dogodila se mala omaška: negde na sredini balade pogrešno je izgovorila jednu reč, zastala je, nastao je muk, ali se odmah izvinila i krenula od početka. Kraj izvođenja kraljevska porodica, akademici i zvanični gosti su propratili dugim aplauzom.
Treća prozna knjiga ove ikone američke kontrakulture, „Godina majmuna“ (prevod Lusy Stevens, 186 str. izdavač: Geopoetika, 2021) je zbirka memoarskih, autobiografskih zapisa koji pokrivaju upravo 2016 godinu, označenu u naslovu po kineskom lunarnom kalendaru. I uzalud ćete u njoj naći pomen ovog događaja koji je zahvaljujući tv-kamerama stigao do svih zakutaka naše ugrožene planete. Peti Smit, kročivši u sedamdesetu godinu života, u svojoj knjizi ne beleži nastupe svog rok-benda od Australije, Buenos Airesa, do Švedske i Poljske.
Povodi njenim zapisima (ima ih 19) su njena bekstva u samoću, hodočašća po zabitima i pustim predelima, susreti sa neznanim namernicima i čudacima koji u njoj vide samo lutalicu, koščatu ženu oštrih crta lica, uvek u crnom, po američkom modelu hobo-nesmajnika. A u putnoj torbi – polaroid kamera (knjigu obogaćuje 40-ak fotosa, od kojih je jedan nastao u srpskom manastiru Kovilj!), nekoliko knjiga (najčešće pominjana, i citirana, ona iz pera rimskog cara i mudraca Marka Aurelija „Samom sebi“), nešto presvlake i mali tv-prijemnik.
Tradicija bega u čistu prirodu (ima li je danas!) obeležena je poduhvatom američkog transcendentalnog mislioca Henrija Dejvida Toroa, koji je svojom memoarsko-esejističkom knjigom „Valden“ (1854), uz čuveni ogled o neposlušnosti nagovestio buntovnike bitničke kulture (Keruek, Ginsberg, Korso, Ferlingeti), sve do pesnika-autora rok-pokreta kao što su Leonard Koen, Bob Dilen, Tom Vejts (da tu zastanemo).
Peti Smit (1946) je rano krenula da se haotično i na prečac bavi poezijom, muzikom, vizuelnim umetnostima, često udarajući glavom o zid. Prvu pesničku knjigu „Sedmo nebo“ objavila je 1970, a pet godina kasnije stiže njen danas legendarni, prvi muzički album „Horses“ (doslovno, konji, ali u slengu, hors je droga). Sledi bogata karijera do današnjih dana, ulazak u Hol slave, francuska Legija časti za doprinos umetnosti i književnosti, počasni doktorat, najveća američka književna nagrada – National Book Award – za debitantsku memoarsku knjigu „Samo deca“ (2010, srpsko izdanje: Rende 2013).
Peti Smit učestvuje u mnogim humanitarnim i protestnim akcijama (osim feminističkih), od borbe za manjinska prava u SAD do zalaganja za ravnopravan tretman Palestinaca u Izraelu. I taj angažman je ovenčan najznačajnijim svetskim priznanjima.
Sledeće dve njene knjige, „Voz M“ (2015) i „Godina majmuna“ (2019), imamo u izdanju Geopoetike (sjajna kolekcija „Notni zapisi“). Sve tri čine celinu ispisanu istim, autentičnim rukopisom, i mogu se čitati obrnutim redosledom, ništa se tu bitno ne menja.
Najnovija se otvara poglavljem „Na zapadu“, ispisanom u neuglednom motelu „Dream INN“ (Svratište snova), na pustoj, zapuštenoj kalifornijskoj obali Pacifika. Autorka, uvek u prvom licu jednine, minimalističkim stilom obraća pažnju na sitnice svakodnevnog života (život se sastoji od njih, poezija, metafizika, snovi dolaze kasnije).
Školovana kao devojčica u redu Jehovinih svedoka, kao predani čitač Biblije, a potom poučena mudrostima i tihim „meditacijama uprazno“ tibetanskog budizma, spisateljica postiže epifanijske učinke upravo u onom što nudi takozvana banalna svakodnevica. Banalno više pripada duhovnoj lenjosti i obamrlosti nego onom što neoprezno zovemo stvarnošću. A stvarnost, to uvek valja imati na umu, se ne daje lako, i zato oprezni Nabokov uvek ovu reč ispisuje pod navodnicima.
Osmatrajući svakodnevni život (pa i smrt!) u svim pojavnim oblicima, Peti Smit nam pokazuje da su duh i lepota života najpre u oku posmatrača. Upečatljivost njenog naoko ogoljenog narativa pripada onoj vrsti koju su obeležila ikonična imena Pola Ostera i Sema Šeparda.
Drugi sloj ovih pripovesti čine snovi, vizije od kojih nije lako umaći, pogotovu ako se u poznim junakinjinim godinama javljaju kao preispitivanje moralnih dugova, koji uvek kasno stižu na naplatu. Autorka je opsednuta lektirama velikih maštara i vizionara kakvi su bili Kits, Bodler, Melvil i Vilijem Blejk. Njeni snovi ili noćne more (što smo stariji, noćna mora sve više preteže!) pretapaju se u razlomljene slike i stihove. Čitalac ne može pobeći od utiska da autentični pesnici ne mogu umaći snovima, pogotovu ako se kao PS žale na insomniju!
Evo kako PS povezuje svoje životne lektire sa nemitnim povratkom onih koji su već iščezli: „Marko Aurelije traži od nas da budno motrimo na prolazak vremena. Deset hiljada godina ili deset hiljada dana, ništa ne može da zaustavi vreme ili promeni činjenicu da ću napuniti sedamdeset godina u godini majmuna. Sedamdeset. To je samo broj, ali broj koji ukazuje da je mnogo peska isteklo u pešćanom satu što meri vreme. Kuvanje jajeta, a ja sam prokleto jaje. Zrnca ističu, a meni više nego inače nedostaju oni koji su umrli. Primećujem da češće plačem kada gledam televiziju, pogođena nekom ljubavnom pričom, penzionisanim detektivom kome pucaju u leđa dok gleda u more, iznurenim ocem koji podiže svoje dete iz kolevke. Primećujem da mi sopstvene suze peku oči, da ne mogu više brzo da trčim i da se moj osećaj za vreme ubrzava“.
Da ne bi pala u samosažaljenje, PS uvek ima dašak samoironije ili crnog humora koji život donosi u naramcima. Na jednom od zabitih puteva ona stopira kola, vozač primi usamljenu ženu u crnom, i odmah joj saopšti: nema priče u kolima! Prolaze sati, sluša muziku sa vozačeve kasete i ne odoli da kaže: sjajna muzika. Vozač prikoči i kaže osorno: izađite, rekao sam bez pričanja. Potom zastaju kod benzinske pumpe, dogovore se da ona skokne do toaleta, a, koji minut kasnije, iznenađenje – vozač zbrisao. Ništa previše bolno, moglo je i nešto gore da se dogodi.
U poglavlju „Domu mornar dođe“ PS nadgrađuje epizodu iz Melvilove pomorske epopeje, virtuozno je povezuje sa španskim konkvistadorom Kortesom koji je prevario actečkog vladara Montezumu i srušio celu jednu civilizaciju. Taj obrt, pretapanje dva imaginativna toka, načisto je antologijski.
Kad hodočasnik njene energije nešto naumi da izvede, tu se prepreke ne računaju. Pošto je veliki potrošač kafe i strog procenjivač onog vrhunskog što može da dosegne, PS iz nekih novina dozna da u nekoj zabiti južnog Meksika postoji kafana sa najboljom kafom na svetu. Kreće božjim stazama i bogazama, stiže na ciljano mesto, lokalne dangube zapanjeno gledaju strankinju u crnom, ona uživa u kafi: najbolja na svetu! Ova zgoda je iz prethodne knjige, ali sjajno osvetljava upornu radoznalost hodača u neočekivanim pravcima.
Nešto nam je bliža njena opsesivna potreba da ode u Lisabon, samo da bi posetila spomen-kuću omiljenog pesnika, Fernanda Pesoe. I evo je u odeljenju autorovih rukopisa, daju joj neke žute rukavice kako ne bi ostavila tragove prelistavanja, a ona nam još priloži fotos Pesoinog rukopisa.
U drugoj prilici, nailazi na malu dragocenu knjigu o Gentskom oltaru, sa reprodukcijama u boji čuvenog poliptiha koji su, u petnaestom veku, na hrastovoj podlozi genijalno ukrasila flamanska braća Hubert i Jan van Ajk. Posebno je uzbudi epizoda pod naslovom „Obožavanje mističnog jagnjeta“. Njena meditacija, uz suze, o simboličkoj vrednosti jagnjeta i dometima Hristove žrtve (za koga, da li samo za skrušene vernike, ili i za one nesrećnike koji ne padaju na kolena pred svakim crkvenim pastirom!), zaslužuje nekoliko čitanja. Taj sam.
Ipak, glavni junak ove knjige je veliki pisac, kauboj i buntovnik, Sem Šepard, s kojim je Peti Smit posle sedam godina intenzivne veze ostala u doživotnom prijateljstvu. Pošto su u stalnoj komunkaciji, on joj saopštava da ga je teška boljka oborila u invalidska kolica, tih dana pokušava da dovrši knjigu, ali čak ga ni ruka ne služi. Peti odmah napušta sve obaveze, dolazi na Semov privatni ranč, ispisuje sa njim poglavlja knjige, rediguje i pročišćava tekst. Noću osluškuje kako se bolesnik bori za dah. Šepard krajem godine umire, PC pomaže njegovoj sestri pri sahrani, knjiga uskoro izlazi pod naslovom „Onaj iznutra“, sa njenim predgovorom, antologijskim. I ova sjajna knjiga je objavljena u izdanju Geopoetike, tačno pre godinu dana pisao sam o njoj na ovom istom mestu.
Kalendarski gledano, godina majmuna je završena, ali pred kraj 2019, Pati Smit je u nekom časopisu objavila opsežan traktat o početku pandemije, uz analitički pristup o ugroženosti kulturoloških i civilizacijskih standarda na svim nivoima, počev od odnosa prema izbeglicama, do narušavanja demokratije na tlu gde je ona najpre i proklamovana. Urednik Geopoetike Vladislav Bajac je ovih tridesetak stranica priključio „Godini majmuna“, kao epilog epilogu.
Visoka sveštenica pank-kulture održala je ovim izuzetnim traktatom lekciju najuglednijim politikolozima i kulturolozima Istoka i Zapada. Tri godine kasnije, Peti Smit nas je iz godine majmuna uvela u novu godinu po kineskom lunarnom kalendaru, u godinu pacova! Nazdravlje, ili, na zdravlje, shvatite to kako hoćete.
