3
Kritika filma “Početak“ Dee Kulumbegašvili.
Piše: Milan Vlajčić
Bliži se kraj kalendarske godine, uz sve teže uslove održavanja javnog kulturnog života. Jeste da je pandemija ugrozila sve, ali kad vlasti stave u isti red pozorište i bioskope sa kockarnicama, striptiz-barovima i šenlučenja po splavovima, onda pokazuju – nikakvo čudo od ovih dilbera – potpuno nerazumevanje i prezir prema kulturi. Stoga neprekidno moramo imati na umu važnost amaneta koji nam je ostavio Vinston Čerčil. Na početku Drugog svetskog rata, kad je gotovo cela Zapadna Evropa poklekla pod naletom Hitlerovih armija, Velika Britanija je jedina ostala na braniku. U ratnoj atmosferi sve većih nametnutih oskudica, jedan general je rekao na sednici ratnog štaba da bi možda valjalo da se smanje davanja za kulturu. Na to mu je lord britanskog admiraliteta Čerčil odbrusio: “A šta mi onda branimo!“
Imajući na umu ovo upozorenje, radosno podvlačim da ovih dana Beograd, kao prestonica kulture, ima dva međunarodna festivala, Festival autorskog filma (produžen za još desetak dana, zbog pomeranja popodnevne satnice zabrane) i Merlinka, festival Queer filmova. Samo sam na prvopomenutom pogledao pet naslova u Kombank Dvorani (savršeni uslovi, tehnički i zdravstveni u svakom pogledu, bolji nego kad izađete na ulicu, da ne pominjem neophodan ulazak negde, da se kupi hleb i jogurt). Za moje profesionalne i lične navike broj poseta bedan, ali sam morao da uvažim upozorenja moje porodice (paranoja polako ulazi u naše živote).
Iako svakom filmu, u načelu, gledalac prilazi znajući već nešto (zemlja porekla, dužina filma, nešto o znanom ili potpuno novom autoru), priznali mi to ili ne, postoji horizont iščekivanja. U slučaju gruzijskog filma “Početak“ (125 min.) rediteljke i scenaristkinje Dee Kulumbegašvili prvo nas je presreo podatak: na nedavno održanom festivalu u San Sebastijanu (Španija), osvojio je sve najvažnije nagrade (najbolji film, reditelj, scenario, glavna ženska uloga), a potom i na nizu festivala autorskog i art-haus filmova. A to već nešto kaže, pogotovu što je reč o debitantskom igranom filmu.
No imao sam na umu nešto drugo. Gruzijski film je unutar nekadašnje sovjetske kinematografije, pa i dalje, pomerajući se na istok, sve do kineske, predstavljao najvitalniji i najmaštovitiji ogranak filma sa začudnom mešavinom poetske i nadrealno humorne matrice, uz uvek neočekivanu upotrebu folklornih elemenata i motiva narodnih predanja. Imena Sergeja Paradžanova, Eldara i Nikoloza Šengelaje, Otara Joselijanija, Nane Đorđadze, Tengiza Abuladzea – od sredine sedamdesetih, kad su primetnije probili prepreke ka nama i ostalom delu sveta, donela su nešto od magijskog realizma, čarolije bega od ideoloških formula.
Upitan pred kraj svog života šta je najviše cenio iz sveta filma, Federiko Felini je rekao da ga je uvek oduševljavao duh gruzijskog filma, njegova sloboda i humor od kojeg je i sam nešto zajmio. A cenjeni američki filmolog Džej Lejda, autor istorije sovjetskog filma (jedine do tada, sličan rad na Zapadu nije postojao) dao je važno upozorenje: nikad ne očekujte da će gruzijski reditelj načiniti normalan film!
Pa ipak,vremena su se promenila, raspale su se neke državne zajednice, smena generacija, dolazak novih tehnologija, duh novih, gorkih i ciničnih vremena – gruzijski film u novijim decenijama uglavnom stvaraju mladi ženski autori. Rediteljka Dea Kulumbegašvili se na smeni vekova našla na filmskim studijama u Njujorku, njen studentski rad, kratki film “Lete” je pre četiri godine osvojio niz priznanja na najvećim festivalima.
Prvobitni naslov “Ogoljeno nebo“ rediteljka je zamenila sadašnjim, nisam siguran da je imala razloga, ali to više nije bitno. Reč je o filmu sugestivne atmosfere, sa nekim šokantnim prizorima koji nam od početka nagoveštavaju da junaci ove savremene priče žive u svetu opterećenom nasiljem, ličnom nesigurnošću, stalnom pretnjom da iz mraka vrebaju rušilačke sile. “Početak“ nema čvrstu narativnu nit, prizore iz svakodnevnog života glavne junakinje Jane (Ija Sukitašvili) prekidaju poremećaji njenog doživljaja sveta, od kojih jedan (najmučniji), ostavlja nas u nedoumici da li se dogodio u realnosti ili je to samo junakinjina noćna mora (zbog ličnog uniženja koje nije mogla da izbegne).
Film otvara krupni plan Janinog lica (nekoliko minuta), nagoveštavajući da je ovo njena priča, u mučnim okolnostima verske netolerancije i mizoginije – oba toposa su samo nagoveštena, ali će posledice biti tragične.
U okolini gruzijske prestonice Tbilisi, u skromnoj kućici na obodu grada, otvara se hram Jehovinih svedoka, dolaze meštani, Jana u organizaciji skupa pomaže mužu Davidu (Rati Onel, saradnik na scenariju), prvosvešteniku u ovoj hrišćanskoj ćeliji. David otvara prvu službu čitajući iz Starog zaveta odlomak o Avramu čiju vernost, čitaj poslušnost, Gospod stavlja na kušnju, naređujući mu da pogubi sina. Prisutni nude razna tumačenja Avramove žrtve, ali ovu mirnu svetkovinu naglo prekidaju molotovljevi kokteli ubačeni u prostoriju. Panika, prisutni uspevaju nekako da se u begu nađu na sigurnom odstojanju. Sledeći dugi kadar: u totalu vidimo kuću koja gori u daljini, plameni jezici deluju kao zabavni vatromet, sve dok velika eskplozija ne baci zdanje u vazduh.
Sledećih dana policija pokušava da zataška ovaj zločin, do kraja se neće doznati ko su izvršioca atentata na ove mirne tumače drevnih hrišćanskih spisa.
Od tog trena velika neizvesnost i ugroženost se nadvijaju nad Janin i Davidov brak. A iz njihovih razgovora naslućuju se i male pukotine u odnosima. Jana je kao glumica žrtvovala osam godina karijere kako bi odnegovala njihovog sina Georgija, a David smatra da je njena ambicija da se vrati glumi samo otpisani san. Janin svakodnevni život u gradiću pokazuje da je ona osuđena na samoću. Posećuje majku i od nje prvi put doznaje da je sa njenim ocem imala teška iskustva, ali izlaza nije imala: viševekovna tradicija nalaže da žena treba da sve izdrži, kako bi se porodica održala.
David odlazi na verski kongres, a Janu posećuje policajac sa izgovorom da u cilju istrage mora da uzme njen iskaz. Ovaj izdanak nasilničke vlasti, sa ogromnim ovlašćenjima, postavlja pitanja koja nemaju nikakve veze sa sudbinom Jehovinih svrdoka. Zbunjena i sa osećanjem velike ugroženosti, Jana smušeno odgovara na njegove prostačke izazove i pitanja koja patološki zadiru u njenu intimu. I onda sledi ključna sekvenca: iz velike daljine (najveći deo filma je urađen nepokretnom kamerom, u klasičnom formatu slike 1:33) pratimo noćni prizor seksualnog čina dvoje neprepoznatljivih u senci i polutami, a jedini zvuk je pojačan žubor potoka u blizini. Nema jasnih naznaka o kome je reč, a najverovatnije tumačenje je da je po sredi mračan, traumatičan san o silovanju koji je Jana doživela posetom policajca.
Vrativši se, David na “pametnom“ telefonu dobija deo Janinog ispitivanja, koje deluje katastrofično. Prilikom posete policiji doznaju da nikakav trag ne postoji u zvaničnim dokumentima. Ali, nezavisno od svega, Janin život je uništen.
Sledi završni čin, njena tragična odluka da u svom životu izvede varijaciju po paradigmi Euripidove Fedre. Naravno, analogija sa junakinjom koja pripada mitskom svetu helenističke tragedije, sa nebeskim svodom na kojem bogovi sa Olimpa kuju ljudske sudbine, samo je uslovna, i utoliko je Janin lični slom još užasniji. Lako je bilo biblijskom Avramu, njemu je anđeo, Božji izaslanik, mogao da zaustavi ruku. Ali Jana živi pod surovim nebom gde bogova nema.
Rediteljka Kulumbegašvili je ovaj svoj debitantski moralitet režirala po strogom low-key konceptu, izbegavši da drami svoje junakinje podari melodramski prizvuk. Ispunila je pomenuto očekivanje američkog profesora, njen film deluje neobično, neki narativni zglobovi su samo nagovešteni prepuštajući gledaocu da sam naslućuje smer priče. Po tom ledenom ritmu i surovoj vivisekciji “Povratak“ više podseća na stil jednog Larsa fon Trira (“Nasuprot talasima“) ili Mihaela Hanekea (“Skriveno“). Iz odjavne špice (uvodna ne postoji) vidim da joj je izvršni producent i savetnik bio Karlos Rejnadas, meksički reditelj čije smo delo “Bledo svetlo“, slične zagonetne strukture i uznemirujuće, rendgenske ohlađenosti videli pre nekoliko godina na ovom festivalalu. Tako se to radi, drage dame i gospodo, učiš i preuzimaš na vreme, a kasnije, ako ti je volja, možeš i da poludiš od naglo otkrivene genijalnosti.
Sa iste špice (eto, zato špice i postoje, mili moji) vidim da je montažu radio Matje Taponije, čovek koji je sklopio genijalni debitantski rad Mađara Lasla Nemeša “Šaulov sin“.
Na kraju, ono najvažnije, sve bi bilo drugačije da svojom magnetskom snagom i nepojmljivom sugestivnošću, u ulozi Jane, nije doslovno zablistala Ija Sukitašvili. Ne pamtim kad je neka glumica u nekom zapaženom filmu imala toliki broj dugih kadrova sa licem u krupnom planu, bez izgovorene reči, na kojem pratimo moralne otkucaje i „preskakanja srca“ glavne junakinje. Možda grešim, samo je još Marija Falkoneti, kao Drejerova Jovanka Orleanska imala sličan broj krupnih planova i tako izražajno, nezaboravno lice. A gluma na njemu počinje, sve ostalo ide lakše.
