Brazilski film „Bakurau“ reditelja Hulijana Dornelješa i Klebera Filja.

Kao u nekoj strašnoj bajci (a sve izvorne su strašne, pre “pripitomljavanja” u verziji Šarla Peroa i braće Grim), jedno sirotinjsko seoce na severu Brazila našlo se na udaru zlih sila. Nema izvora vode, a cisternu koja stiže iz daleka buše meci iz zasede tako da jedva nešto stigne do meštana. Učitelj koji dećici želi da prikaže oznaku sela na geografskoj mapi, užasnut otkriva da je selo izbrisano. Meštani otkrivaju da njihovi mobilni aparati gube kontakt sa svetom, tv-slika nudi samo odvratnu političku propagandu i rijaliti bučkuriš. Uoči novog izbora za gradonačelnika, iz daljine stiže dosadašnji, opasan lažov i populista (nešto nam je to blisko) i donosi obilje hrane (kojoj je istekao rok trajanja) i gomilu knjiga (koje se iz kamiona istovaruju u prašinu kao otpad za deponiju).

Ovako počinje brazilski film “Bakurau” (132. min.) reditelja Hulijana Dorneleša i Klebera Filja, koji je na prošlogodišnjem kanskom festivalu dobio Nagradu žirija i izazvao pravu pometnju među kritičarima, u rasponu od vrhunskih pohvala do nedoumice da nije film preterao u korišćenju žanrovskih matrica. I ovo drugo nije slučajno, jer veliki latinoamerički uzori rediteljskog tandema, Glauber Roča (“Antonio iz mrtvih”) i Alehandro Hodorovski (“Santa Sangre”) su poznati po otrovnim spojevima vesterna i horora.
Kod nas je “Bakurau” najpre prikazan u sjajnom jesenjem izdanju Festivala autorskog filma, a onda je prošetao kroz bioskopske dvorane, dok ih nije “zamrzla” korona.

Inače, kao što se u filmu u jednom trenu otkrije, bakurau je ukleta noćna ptica, neka vrsta lokalnog crnog jastreba koji nagoveštava zlo i nesreću. Pošto se u ovom filmu prepliću drevne lokalne legende i rituali sa opasnim silama modernog doba, koje donose sumrak tradicionalnih vrednosti i fizičko nasilje širokog raspona, meštani Bakuraua nemaju velikih očekivanja, osim želje da žive skromno i uz mnogo dovijanja. No i to pravo će im biti ugroženo.
Več u uvodu filma stavlja nam se na znanje da je vreme odvijanja priče pomereno malo unapred, čime je opravdana distopijska vizura ovog filma sa matricom političke alegorije, klasičnog vesterna (uz pomeranje naglaska na verziju Špageti), a horor sledi onda kad narodu prekipi i mora da se samoorganizuje. Pre konačnog obračuna, to je samo za osobe jačih nerava, daje nam se na znanje da dronovi nadleću i snimaju sve što se zbiva, a u vizuri običnog sveta, sklonog raznih vražbinama i nasleđenim predrasudama, odjednom se na niskom letu javljajui leteći tanjiri iz prvih saj-faj stripova!

Pravo upoznavanje sa živopisnim žiteljima ove vukojebine počinje dolaskom devojke Tereze na sahranu svoje 95. godišnje bake Karmelite. A ta sahrana se pretvara u živopisni festival uz muziku i učešće celog sela, jer je pokojnica, kako je ponosnorečeno nad grobom, izrodila pola sela, profesore, lekare, sve do prostituki i raznih zgubidana. Ali, pošto je Tereza stigla zahvaljujući vozaču cisterne, koju su neki zlikovci izbušili mecima, uskoro će se otkriti da se nad selo nadvijaju još mračniji oblaci, jer povremeno na obodu naselja stradaju ljudi ustreljeni kao divlje zveri.

Radnja filma se od početka račva u dva narativna rukavca, prividno bez neke uzročno-posledične veze. U paralelnom sloju dešavanja jedna grupa ljudi, opremljenih kao za moderne safarije u afričkim lovnim rezervatima, šeta u okolini, noseći najmodernije kalašnjikove. Najpre, oni deluju bezazleno, ali uskoro ih zatičemo kako hladnokrvno odstreljuju meštane, ne otkrivajući svoje motive. Selo ne zna šta se zbiva, otkuda to nasilje, inače uobičajeno na ovom kontinentu kojim decenijama haraju paramilitarne gerilske jedinice, poput tupamarosa i sličnih „odreda smrti“, s namerom stvaranja panike i uterivanja straha u kosti.

Reditelji „Bakuraua“, jedan poznati filmski kritičar u zemlji i autor nekoliko zapaženih dela (Filjo), drugi – dizajner filma, uvek na zajedničkim poduhvatima (Dornelješ), radeći po sopstvenom scenariju, majstorski ocrtavaju živopisne meštane ove zajednice. Iako kao celina selo deluje anarhično, svako u njemu živi samo delimično poštujući neke civilizacijske standarde, ipak postoje dva autoriteta: jedna je stara doktorka Domingas (jedina velika zvezda u glumačkoj podeli, Sonja Braga, poznata po hipnotičkoj ulozi u „Poljupcu žene pauka“). Drugi je lokalni kabadahija i odmetnik od zakona policije, koja nekom srećom retko zalazi u ovu otpisanu selendru.

Negde na polovini filma, kroz selo protutnji golemi čopor konja, puštenih sa obližnje farme. Celo selo se povuče u najzabitije delove kućeraka, a kad se sve slegne u prašini, otkriju da je nekoliko ljudi ubijeno nasumično sa najgorim prostrelnim ranama. Prolazak puštenih konja kroz naselje je jedna od semantičkih naznaka u vesternu – stiže velika nevolja. I na kraju, više nema skrivalice, svi su se u selu povukli u podrume i kućne lagume, selo je opustelo, banda naoružanih došljaka ulazi u selo, pucajući nasumice. Ovo je omaž završnicama u filmovima velikih klasika vesterna, ali i Kurosave i Serđa Leonea. Selo je prividno pokoreno, napadači su malo zbunjeni, zar je sve tako lako palo, i onda sa svih strana zaprašte puške naoružanog naroda.
Možda sam budućim gledaocima ovog filma sada malo narušio zadovoljstvo iznenađenja, ali u ovakvom kritičkom osvrtu, to nije moguće izbeći.

Krećući se u okviru nekoliko žanrovskih paradigmi, autori filma su pokazali visoku izražajnu kulturu, uz sjajnu fotografiju Pedra Sotera, koja elegantno prelazi od prizora etno-dokumentarca do raskošne kolorističke palete koja odslikava život na ivici istorije i civilizacije.

Možda će nekom zasmetati neprikriven polemički naboj antiamerikanizma, ali ako znamo šta se na tom delu sveta događa od vladavine čileanskog diktatora Pinočea do današnjeg brazilskog vladara Bolsonera, onda za to valja naći prave razloge.
Crni jastreb kao simbol upozorenja i dalje lebdi nad seocetom zvanim Bakarau, ali, jamačno, nećemo ga lako potisnuti iz našeg pamćenja.