Piše Maja Uzelac: Slika o sebi

Ima ljudi koji sebe odmah vole, i to je okej. Ima ljudi kojima to ide teže, i mnogo se muče. Neki od njih vode države, i onda se drugi muče s njima još gore. Ali, nije ovo tekst o tome. To je samo digresija.

…
Pitao me jedan fin čovek nedavno, kad sam se oduševila nekim ludim cipelama – Je l’ ti se sviđaju za tebe…ili onako?

Dame i gospodo, eto još jedne distinkcije koju na svetu ne umem da pravim.
Sve što mi se sviđa, sviđa mi se za mene. Jer koji još standard sviđanja mogu ja, posednica ovog jednog para očiju (i nogu, u ovom konkretnom slučaju) da imam?
Nisam ja rad u galeriji, pažljivo promišljen prema ideji autora po kriterijumu kulnesa, primerenosti i univerzalne lepote. Ja sam neki mali život koji traje dok traje, a dok traje, probaće na samoj sebi svaku ludost za svog vakta izmišljenu – od cipela, preko naočara, knjiga, serija, jela, pića, grada, sela do rejvova i hotela.
Sve mi dobro stoji dok me raduje, a ono što me ne raduje jer mi ne stoji dobro, uvek mogu da ne radim nikad više.

Guilty pleasure institucija nikad nije bila nešto što razumem. Ako je pleasure, što da se osećam guilty.
Stoga, moj ukus je enciklopedijski primer eklektike. Nikad se ti ekstremi nisu našli na pola puta, već je moj rukopis u svemu što radim nastajao iz njihovog kleša.
A pišem – pišem tako da me jedan profesor davnih dana u šoku pitao – odakle vam ovaj rukopis?!?
Kažem imam.
To je ono što je bitno.

Sve ostalo je baaaš duga priča.

___

Živimo u trenutku kada se naše bitke biju na društvenim mrežama. Nisam luda da se sablažnjavam, sve mi je jasno. Ali, moram da konstatujem stanje stvari:
Ljudi ovih dana ugl. postoje kao konstrukti.
Sebe definišu, postavljaju onlajn i po tržišnoj vrednosti time postignutoj sebe prodaju unapred definisanoj ciljnoj grupi.
Zato je jasan njihov užas pred elementima koji potencijalno ugrožavaju taj konstrukt, pred uplivom stvarnosti i napadom onoga što im je još od autentičnog zaostalo u biću.
Šta će biti ako još neko shvati? Da nisu…
…
savršeni?

___

Buaahhahahahahahahha

(Znate, to ne postoji. Msm, nekad ranije bih podrazumevala da to svako zna, da nema kome majke nisu pričale tu priču od ranog detinjstva – ali, ovih dana izgleda majke pričaju priču: prvo se prodaj, pa posle idi ne budi savršen(a). Ili – nisi savršena? Evo ti keš, pa postani.)
E
Sad, slika o nekome nije naivna stvar.
Imam drugaricu koja je predugo bila s raznovrsnim ološem, jer: izgledala je kao preslatka devojčica, a bila je preozbiljna samosvesna žena, i toga svesna. Ili drugu, koju su saletali svakakvi satrapi jer je imala usta kao dorađena porno diva – a prosto se takva rodila. Da nisu imale jasnu sliku o sebi, završile bi u paklu. U paklu tih tuđih slika.
Ali, imale su. I obe su srećne.
Na kraju.

Slika o sebi nije naivna stvar.
Jednom sam imala emisiju na nacionalnoj televiziji, pa sam svake nedelje morala u njoj da imam četiri zanimljiva čoveka. U jednom trenutku sebe uhvatim da idem na mesta na koja ne bih nikad i pijem pića s ljudima s kojima ne bih nikad – e da bih nahranila emisiju. I bila sam još dosta mala, ali znala sam toliko da 5 min. po osvešćivanju tog stanja stvari pobegnem iz Takovske koliko me noge nose.
Na slobodu.

Jer, slika o sebi preotima čoveka, to je parazit koji se razmnožava dok od osnovnog organizma ne ostane ništa. Dok se okreneš oko sebe,
to više nisi ti.
Pitaš se što se vrtiš u krug.
Zaključiš da mora da je neki popularni ples.

I nema opravdanja. Nema onoga: da znaju kakav sam, ne bi me voleli.
Onda nek te ne vole. Preživi.
Nema onoga: da znaju, izgubio bih posao.
Izgubi posao.
Imaš sebe. A ti si previše dobar da ne bi našao bolji.
Posao.

Život.
Vezu.
Smisao.

.

Naročita drama kad je u pitanju muškarac na Balkanu.
Taj je rastao s naredbom da ima da je jak. Misli da će moći samo da prebegne u Ugandu ako jednog dana neko – iko – vidi njegove muke.

Ima u jednoj pesmi stih: I’m just a man/ Bad one at that

Tog bih, recimo, da upoznam.
…

Od ovih što svakog dana sa svih kanala pričaju o tome koliko su tačno savršeni
Pegla mi se.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.