0
Ona dvojica, jedan u zelenim tesnim kupaćim gaćama, drugi u širokim žutim, obojica s naočarima za sunce. Stoje u plićaku i pričaju, i dok jedan priča drugi se drži za glavu, a onda, ovaj što se držao za glavu spusti ruke i počne da priča, a ovaj što je pričao se uhvati za glavu.
Menjali su se nekoliko puta tako a onda su se obijica uhvatili za glave i pričali uglas. Možda su vežbali za neku predstavu, a možda samo tako razgovaraju.
Žena na dušeku. Dušek je u stvari veliki roze flamingos. Kao traktorska guma s glavom i krilima flamingosa. Ona leži preko njega kao mrtva, na stomaku, kao bačena, onesvešćena, pluta po površini jezera. Jedino po čemu se vidi da je živa je desno stopalo koje joj je umočeno u vodu, i njime povremeno brčne, kao perajem, i tako drži celu konstrukciju na otprilke istom mestu, mislim istom, kreće se sve vreme na prostoru pet puta pet metara.
Mislio sam izgoreće, podne je bilo ili tu negde. Uskoro je do nje doplivao muž, ili neko ko se tako prema njoj ponašao, u džepu gaća je nosio kremu za sunčanje. Levom se uhvatio za krilo flamingosa a desnom je mazao ženu, polako i temeljno, svaki deo tela koji je mogao da dohvati. Nisu razgovarali, video sam njegovo lice sve vreme, nije čovek progovorio, samo je na kraju poljubio ženu u ono stopalo kojim kormilari, i otplivao nazad na plažu.
Devojka koja jede sladoled i čita knjigu. Jednodelni kupaći, noge prekrštene, japanke, crni nokti, knjiga je na engleskom. U knjizi se radi o umetnosti ratovanja. Ona kao da ima podočnjake oko celih očiju su joj krugovi, ali nema podočnjake, takve su joj kosti lica. Oko članka ima svetlo plavu ogrlicu u dva reda, narukvicu, nanogicu, nanogvicu. Ima široko lice i kukast nos, i nešto veće uši nego što bi se očekivalo, ali to se sve vidi samo ako je čovek analizira. Inače je lepa.
One dve što su hodale ispred mene i pričale. Jedna sve vreme priča a druga sve vreme govori ne i neću. Govorile su nekim dijalektom makedonskog koji mi je bilo teško da razumem, i zbog buke, i zbog toga što se nisu meni obraćale. Razmeo sam samo da ova neće ništa što joj ova druga predlaže, ali samo su reči bile te koje su mi to govorile, govor njihovih tela pričao je potpuno drugu priču. Kao da su se sa svakim ne i neću sve više razumele i postajale sve bliskije u nekoj zajedničkoj nameri.
Njih četvoro, porodica, majka i otac s dvoje dece, starije muško, mlađe žensko. Ceo sat pre zalaska sunca, kad se sve smirilo, oni su se spremali da krenu. Na putu iznad plaže bila je gužva pa su čekali da prođe. Za to vreme su razgovarali. Razgovarali kao da se nalaze jedni pored drugih nego da su na različitim krajevima plaže pa moraju da viču iz sveg glasa da bi čuli jednu druge.
Obične stvari su bile teme njihovog razgovora. Gde da se slože peškiri, da li su deci mokri kupaći, šta će se večerati i da li može sladoled pre večere, na koju će se plažu sutra ići i prepričavali su šta su neki ljudi s kojima su danas sedeli rekli i šta mama i tata misle o tome, naročito tata. On je toliko vikao da je sunce najverovatnije moralo da se uloži dodatni napor da se mirno spusti iza planine.
Na kraju je s leve strane naišla grupa veslača u kanuima, kajacima i na daskama s jednim veslom, njih sigurno oko sto, to je bio kraj neke veslačke regate. Mnogo ih je bilo, zauzeli su mi čitav horizont, šareni i tihi. Ne mogu da kažem da su mi smetali, ali bih više voleo da ih nisam video.
Bonus video: Alfred Nobel – „Zlotvor“ čistog obraza
