0
Sedamdeset i druge prošlog veka, pulski festival, ondašnji glavni sajam domaće - misli se: jugoslovenske - kinematografije, otvoren je projekcijom filma "Valter brani Sarajevo".
Tako je to bivalo: na Dan ustanka naroda i narodnosti Socijalističke republike Hrvatske, a, uzgred, isti je dan ustanka slavljen i u Bosni i Hercegovini, uz prisustvo najpoznatijeg brijunskog izletnika posle Franca Jozefa, FJIF – Festival jugoslovenskog igranog filma svečano je počinjao nekim delom na temu revolucije i Drugog svetskog rata. A toga u to vreme beše onoliko. Filmova, ne ratova. Potonji će doći uskoro. Ponovo.
U Areni, sagrađenoj u prvom veku nove ere, u doba cara Vespazijana, pred desetak hiljada gledalaca, Tito bi se prošetao središnjom stazom prema glavnoj loži, u belom, kroz špalir mornara u svečanim uniformama. Belim, dakako. Beo od tih odora bio je i ceo jedan poluprsten amfiteatra: tu su, naime, kao tampon zona između ešalona diktatorovih ulizica, podguznika, izmećara, društveno-političkih radnika, što je u ona doba podrazumevalo i novinare, i puka sa najjeftinijim kartama, sedeli nesrećnici što obavezni vojni rok služe u nekadašnjoj ratnoj luci Austrougarske carevine, od koje je nežni samodržac nasledio ljubav prema ceremonijama i arhipelagu u Istri.
Tako sam video Tita. Prvi put tada, na projekciji “Valtera”, a poslednji sledećeg leta, 1973, na istom mestu. Tog se drugog puta bolje sećam, zato što je uz JBT-a kroz špalir stupala već pomalo pretila (da baš ne kažem gojazna) Liz Tejlor. Behu tu, dakako, i Jovanka sa onom košnicom na glavi što će stvaraocima “Simpsonovih” poslužiti kao inspiracija za lik Mardž, i Ričard Barton, bezbeli nabaren kvalitetnim scotchom. Svo četvoro bili su u belom, frivolno oprljeni suncem i u sličnim bračnim statusima. Uskoro će se, naime, sve to rasturiti. Brakovi i država. Troje ih je sevalo svojim čeličnoplavim očima, a ja sam zapamtio samo mutnjikavi pogled Elizabet Tejlor. Pogled i moćno poprsje, dakako.
Vratim li se u sedamdeset drugu, kad je ipak Tito bio glavna zvezda festivalskog otvaranja, sećam se još i bengalske vatre što se sliva sa kamenog ovala Arene, čineći da noć postane dan, dok se iznad glava rascvetavaju buketi precizno režiranog vatrometa. Vatropad, rekao je moj Ćale. Mama ništa nije rekla, ona je “Valtera” već otpisala na premijeri u sarajevskoj Skenderiji – mojoj prvoj filmskoj premijeri! – nekoliko meseci ranije, promrmljavši sebi u bradu – “E, jes’, baš je Valter skakako po Begovoj džamiji s mašinkom”, a potom i – “Kakvo je ovo Sarajevo pod NDH, nijednog ustaše na ulici”. Mama nije razumela da film Hajrudina Šibe Krvavca, reditelja dva prethodna remek-dela, “Diverzanti” i “Most”, a osobito treće i eponimne priče omnibusa “Vrtlog”, uopšte ne pripada rodu revolucionarnih filmova, ni onih što narodno-oslobodilačku borbu slave poput bulajićevskih spektakluka, niti je kritički preispituju poput crnotalasovaca. Šiba je Krvavac, uz Žiku Mitrovića, izmislio, razvio i “Partizanskom eskadrilom” dokinuo, žanr partizanskog westerna. A u tom žanru, posve je svejedno ko je u kakvoj uniformi, važno je da Pojedinac obavi svoj Individualni Poduhvat. Jer, svet oko njega nikad nije u ravnoteži, poglavito etičkoj. Niti ga on može vratiti u ravnovjesje: najviše je što se može – obaviti akciju i osvestiti bar jedno biće ili časno poginuti. Osvestiti, rekoh, ne – osvetiti. Zgodna lekcija i za današnje pokušajnike.
Prilikom tog otvaranja, valjda prvi put zvanično, svirana je, pored “Hej, Sloveni”, još jedna svečana pesma, još jedna himna. Na Mihanovićev tekst, komponovao ju je vinkovački pravoslavac Josip Runjanin, što će svoj oficirski čin steći u gradiću Glina, tada austrougarskom garnizonu, sada gradiću u Hrvatskoj, na Baniji. To je ona Glina, poprište dvaju velikih ustaških koljačkih pothvata, od kojih je onaj drugi, u crkvi, posebno strašan. To je ona ista Glina u kojoj će neki politički šiljokuran, pola veka docnije, održati govor o budućem životu u Velikoj Srbiji, na nekoliko meseci pre onog događaja čija se dvadeset šesta godišnjica otkako tamo više nema srpskog stanovništva, navršava ovih dana.
“Lijepa naša domovino” je lepa pesma. Neki istoričari sada kažu kako je njeno ozvaničenje u himnu Socijalističke republike Hrvatske, onomad dela SFRJ, zemlje koja nikad nije imala svoju himnu pa se koristila poljskom, ustupak za seču političkog vrha Maspoka i gušenje Hrvatskog proljeća, iz godine sedamdeset prve. Bilo kako bilo, mene je radovala ona bengalska vatra.
I, na koncu, čemu ovo podsećanje na detinje doživljaje?
Setih se ovoga čuvši da se na nekom domaćem filmskom festivalu dva filma tiskaju oko otvaranja. Pa se podsetih kako Srbija nema nacionalni filmski festival, baš kao što nema ni nacionalni pozorišni festival. Nema svoju Pulu, naime. A novosadske Sterijine pozorišne igre, ako se to još tako zove, imaju prikazivati samo predstave po domaćim tekstovima. Ništa Šekspir, samo kobasice.
Ima, međutim, vatrometâ i drugih fontana. Bengalskih vatri više nema, u međuvremenu su zabranjene. Oštećuju fasade.
A fasade su važne, a ne ono iza njih.
Srbija, zemlja nacionalista bez nacije.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
