Piše Gorčin Stojanović: Gabi, žena-cvet

Podeli:
Foto: Privatna arhiva

Mama kaže da sam udarao nogom po pragu dnevne sobe i pevao referen, tako su otkrili da ne spavam, iako je u ona doba u krevet valjalo ići posle crtanog filma i reklama, kad crno-beli globus televizijskog dnevnika krene da se okreće. Godina je 1971, meni ih je pet, a nogom prigodno stupam u taktu Gabine Gazi, gazi, srce moje, pri njenoj prvoj izvedbi na zagrebačkom festivalu zabavne glazbe. 

Gabi je Novak, jer o njoj je ovde, dakako, reč, stupila u moj život te godine, a u naše živote – pod „naše“ podrazumevam roditelje, prijatelje, rodbinu, komšije, stanovnike one zemlje koja, evo trideset godina uporno odbija da posve nestane – još mnogo ranije, s krajem pedesetih godina. U „Knjizi o Gabi“, Siniše Škarice, što ju je netom objavila zagrebačka naklada „Ljevak“, u sadejstvu sa dva CD boksa, ukupno dvanaest diskova Croatia recordsa, nekadašnjeg Jugotona (koji se u Beogradu, zapravo, još uvek zove starim imenom, jer, eno, u Nušićevoj stoji ta takoimenovana prodavnica, stoji tamo gde je uvek i bila, kao jedan od posrednih dokaza o neuništivosti jedne ideje i kao jedan od nesumnjivih dokaza beogradske velegradskosti i onog boljeg u prestoničkom duhu), ta je stvar, to trajno prisustvo jednog posebnog glasa i jednog posebnog stava, ozvaničeno njenim podnaslovom – soundtrack naših života. 

I zbilja, slušajući topli baršun, nežnu svilu i sjajni brokat Gabina glasa, mi čujemo i u čulnoj sinesteziji – vidimo ono što je bio građanski život FNRJ/SFRJ. Gabi Novak nije samo besprekorno čisti vokal: u tom amalgamu džeza, šlagera, soul-popa, tvista, bosa-nove, kabarea, šansone, kancone, popevke, Evrope, Amerike, Mediterana, nahodi se zvučna podloga za pov(ij)esni spektakl o onom što se ovde živelo – i još uvek se, samozatajno i neupadljivo samorazumevajuće živi, i kad se to ne želi priznati. U čistoti njenog glasa, u posturi tela za mikrofonom, u tom čelu koje zrači, kako peva Arsen, u oku što, paradoksalno, ali ne i protivrečno, u isti mah sjaji onim što se izvorno zvalo glamourom, sa pripadajućom merom potrebne distance i neopozivom prisnošću, vibrira ona ženstvenost koju je valjda samo Dedić umeo opevati, ženstvenost uzdignutu na pijedastal. Dovoljno je čuti Gabrijelu sa Arsenove „Rimske ploče“ ili Gabinu – a, dakako, ponovo Arsenovu – On me voli na svoj način.

Žena-cv(ij)et iz prve pesme, ona koju pesnik, u drugoj, gleda dok se češlja, dok se svlači, to je ta Ewige wiebliche, Geteovo večno žensko, ono kojim završava „Fausta“ (u krasnom i sasvim arhaičnom pr(ij)evodu – vječno nas žensko uzdiže sveđ); „žensko“ je ovde pridev, a ne imenica, ono sveobuhvatno, ono žensko koje nas rađa i bez kog nas nema. 

Da, glas Gabi Novak – to je drugo ime za večnost. 

„Knjiga o Gabi“, zapravo, ima još dva junaka, pored eponimne heroine. Tu je – i kad formalno nije – sveprisutan Arsen Dedić, ne samo suprug, sudrug, saradnik, nego i kontrapunktalno i harmonijski neizostavni Muškarac, sa vrlo velikim početnim slovom.

Arsen je, uz Bekima i Gagu – a ovde moraju stajati ta njihova prva imena ili nadimci, administrativno pobrajanje punih podataka možda bi bilo manje neukusno familiziranje, no to je uistinu samo podsećanje na činjenicu njihove jedinstvenosti i neponovljivosti – onaj poslednji šmeker, tip zbog kojeg ženski osmesi imaju nešto opasno, majstor kome inteligentni muškarci imaju samo sinuti imaginarni ili stvarni chapeau, onako kako se aplaudira vrhunskom potezu protivnika. Ničeg, naime, logičinjeg nego da se Šmeker i Dama sretnu, onda kad su već prošli zenit mladosti, a još nisu ni nadomak starosti, onda kad su oboje spremni na zrelu i veliku ljubav. O tome, uostalom, svedoče toliki Arsenovi stihovi, to se čuje iz svih onih Gabinih figura što ih je baštinila kroz svoje džez početke,  a najviše o tome govori zajednički album “Hrabri ljudi”, s kraja osamdesetih, kako to, uostalom, i piše u ovoj čitanci za završni razred usmerenog obrazovanja iz oblasti urbane jugoslavistike. Čitalac, naime, plovi kroz vreme i prostor nastajanja jedne gradske kulture, građanskog sveta koji više nije klasna kategorija, nego stanje duha jedne zamalo uspele normalne zemlje.

Drugi junak je sam pisac knjige, Siniša Škarica. To je tome tako ne samo stoga što se autor ne libi spisateljskog „ja“, ono mu, uostalom, prirodno pripada, nego već i zato što je i on, ako ne autor, a ono svakako producent naših života: Škarica je patrijarh, nadbiskup, ajatolah, vrhovni rabin onog što se zove novi talas/novi val, poslednji veliki događaj u kulturnoj povesti države koja će se raspasti, ali i zemlje koja – očevidno, i na žalost šovena sa svih njenih geografskih bespuća – nikad neće nestati. Već i stoga što postoji ova knjiga, dabome. Urednikujući u Jugotonu, on će početkom osamdesetih, obaviti onu kulturnu misiju u kojoj počiva temeljni paradoks ovog našeg sveta – jugoslovenskog sveta. Škarica, naime, uspeo je u onom što je trajni nedostatak ovog podneblja – uspostavljanje kontinuiteta, razumevanje da novog nema bez utemeljenja u onom što je već bilo.

Siniša Škarica Foto:E-Stock/Miloš Rafailović

Posve suprotno onom stalnom izmišljanju tradicije, stalnom ponovljenom startu, kao kod dekoncentrisanih sprintera željnih da uđu u pucanj startnog pištolja, ali to obično rade prerano ili prekasno. Pa, kao kad, svojvremeno, konfuznom artizmu zagrebačkog Doriana Graya prispodobi obradu Walker Brothersa i tako napravi jedini pravi hit tog benda – Sjaj u tami, svojom publicističkom akcijom sklapanja knjiga „Kad je rock bio mlad“ ili „Tvornica glazbe“ (potonja je, zasad dvotomna, istorija Jugotona), nekadašnji basista grupe Mi (kompetentni basisti po pravilu su najumniji članovi bendova, mudri koliko i čulni) ispisuje jednu istoriju, onoliko ličnu  koliko i uopštavajuću, islikava sliku jednog života za kojim ne moramo imati notalgiju, ali ga ne možemo izostaviti. Tako je, naime, bilo. Tako je pevala Gabi. Tako se ovde živelo. To postoji, to je nasleđe. Ta žena-cvet, u samoći svakog grada, arsenovska i naša, glava koja tu ne spada. Kao Cune. Kao Milena. Glas i lik – sasvim naš i sasvim drugačiji: ono što smo mogli biti, ono što smo bili, ono što jesmo.

Komentari

Vaš komentar