2
Sajma knjiga nema bez izdavača i čitalaca. Izdavači su odluku već doneli....
Piše: Gojko Božović
Mesec dana pre uobičajenog termina Sajma knjiga još nema zvanične odluke da li će Sajma knjiga uopšte biti. Umesto da bude doneta, odluka je neprestano odlagana – od jula do avgusta, od polovine avgusta do polovine septembra, od jednog utorka do drugog utorka. Kada nije doneta na vreme, sada ta odluka više nije ni važna. Sajma knjiga nema bez izdavača i čitalaca. Izdavači su odluku već doneli. A ako nema izdavača, onda neće niti ni čitalaca.
Odlažući odluku, potrošili smo silno vreme izbegavajući da se suočimo s realnošću. Potrošeno je vreme da se osmisle druge mogućnosti koje bi barem u jednoj meri, trenutno mogućoj i svakako ne potpunoj, nadomestile Sajam knjiga kakav smo imali i koji bi bile korisne i za čitaoce i za pisce i za izdavače, uopšte za savremenu srpsku kulturu.
Realnost s kojom se suočio Beogradski sajam knjiga prethodno je pogodila čitav niz međunarodnih sajmova knjiga. Sajmovi u Lajpcigu, Parizu, Londonu ili Bolonji, koji su trebalo da se održe tokom prolećnog naleta pandemije, naprosto su otkazani. Sajmovi u Pekingu, Moskvi ili Edinburgu, krajem avgusta i tokom septembra, nisu održani u uobičajenom, fizičkom izdanju, već su preseljeni u digitalni prostor, kako bi se sačuvala makar neka veza sa učesnicima i posetiocima, ali i kako bi barem u jednom obliku sajmovi ostali promotivna platforma knjiga. Napokon, Sajam knjiga u Frankfurtu je u prvoj nedelji septembra konačno objavio ono što je do tada samo najavljivao – ovogodišnjeg Sajma, koji pada nedelju dana pre Beogradskog, neće biti u prepoznatljivom obliku, u sajamskim halama, već na internetu, zbog čega se početkom oktobra pokreće sajt koji će biti najveća globalna berza informacija o knjigama. A na drugoj strani Sajam izlazi iz hala i kroz mnoštvo malih promotivnih, izložbenih i prodajnih aktivnosti na otvorenom pretvara Frankfurt u toku sajamske nedelje u Grad knjige.
Pri svemu tome, većina pomenutih sajmova je, za razliku od Beogradskog sajma knjiga, otvorena, pre svega, za profesionalnu publiku. Otuda je tu broj posetilaca predvidljiv, pa je samim događajem i rizicima koji ga prate lako upravljati. Zbog karaktera našeg tržišta knjige i zbog decenijskih navika, Beogradski sajam knjiga je nezamisliv bez publike, dok je za njegov organizacioni model nužna poseta kakva je, s većim ili manjim oscilacijama, uobičajena poslednjih dvadeset godina.
Domaći izdavači već mesecima govore da su nove, pandemijske okolnosti učinile nemogućim dosadašnji organizacioni model Beogradskog sajma knjiga po kome je Sajam jedina kulturna manifestacija u zemlji koju finansiraju posetioci i učesnici. Taj biznis model po kome posetioci plaćaju ulaznice, a izdavači zakup prostora funkcioniše u koliko-toliko redovnim okolnostima. U okolnostima smanjenog kretanja ljudi, ograničavanja broja posetilaca, epidemioloških kontroverzi i činjenice da je Sajam mesecima bio kovid bolnica takav model nije moguć. To je ta realnost s kojom je najpre trebalo da se suoče Grad Beograd kao osnivač Sajma i Odbor Sajma knjiga koji se bavi programskim sadržajem Sajma. Ako očigledno nije moguć Sajam u hali, bilo je neophodno razmišljati o oblikovanju digitalnih sajamskih sadržaja, koji bi jednim delom zamenili programsku i promotivnu dimenziju Sajma, i o Sajmu na otvorenom koji bi sačuvao dimenziju bezbednog događaja.
Nikome od aktera (Grad, Beogradski sajam, Odbor Sajma knjiga) nije stalo do Sajma knjiga više nego profesionalnim izdavačima. Izdavači su za Sajam knjiga zainteresovani kao za kulturni i javni događaj s velikom emotivnom vrednošću za njihove čitaoce. Sajam je izdavačima, naravno, važan i kao poslovni događaj. Ali ne možemo biti odgovorni samo prema svojim interesima, moramo biti odgovorni prema svojim čitaocima, zaposlenima, autorima, jedni prema drugima. Sajam knjiga nećemo sačuvati ako se u ime bilo kog pojedinačnog interesa, inercije ili neprestane potrebe da se stvarnost prikazuje boljom nego što jeste insistira na rešenjima koja u sadašnjim okolnostima pandemije nisu moguća ili su svakako rizična.
Dva su ključna pitanja ove godine za Sajam knjiga. Jedno je epidemiološko pitanje. Drugo je ekonomsko pitanje koje neposredno proističe iz epidemiološkog. U zatvorenom prostoru, bez dovoljno vazduha, bez mogućnosti fizičke distance, uz hiljade ljudi pod maskama, Sajam knjiga bi najpre bio mesto ozbiljnog rizika, a ne mesto profesionalnog ili čitalačkog zadovoljstva. Ako bi bio održan, Sajam knjiga bi potencijalno bio najveća pojedinačna manifestacija u Srbiji od početka pandemije, veća i od fudbalskih utakmica u junu koje su, zajedno sa izbornim avanturizmom, označile ulazak u julsku katastrofu. Trenutno je gornja granica broja ljudi prisutnih na nekom događaju 500, a procene su da na štandovima izdavača svakog trenutka radi oko 8.000 zaposlenih. Preduzeće Beogradski sajam nije odgovorilo ni na jedno pitanje izdavača koja bi epidemiološke mere primenilo, a nije se izjasnilo ni da li u odnedavno projektovani broj posetilaca (13.800) uračunava i zaposlene na štandovima izdavača.
Utoliko se Sajam knjiga nalazi u makazicama epidemiološkog paradoksa. Ako bi poseta bila uobičajena, onda bi opasnost od zaražavanja bila ogromna i nerazumna. Bilo kakva zdravstvena kriza trajno bi narušila reputaciju Sajma knjiga. Ako bi poseta bila značajno manja, što bi se moglo očekivati imajući u vidu ukupnu situaciju, onda Sajam ne ispunjava svoju ulogu, ni promotivnu, ni prodajnu. I tu dolazimo do ekonomskog pitanja. Sav ekonomski rizik Sajma knjiga prebačen je na izdavače. U ovim okolnostima taj rizik nije razuman i izdavači ga neće prihvatiti.
Suština je, dakle, u tome da su u ovom slučaju epidemiološki i ekonomski argument neraskidivo povezani. Ako ne postoje epidemiološki uslovi, onda ne postoje ni ekonomski. Beogradski sajam izdavačima ne iznajmljuje prostor, prostor sam po sebi nema veliki značaj, nego mogućnost učešća na događaju s predvidljivim i relativno stabilnim brojem posetilaca. Ako epidemiološka situacija značajno smanji broj posetilaca, Sajam postaje ekonomski nepodnošljiv za izdavače. Ako poseta bude velika, srazmerno tome se uvećava i zdravstvena opasnost, pa, samim tim, ekonomsko pitanje postaje drugorazredno.
Dok je ekonomski rizik Sajma knjiga prebačen na izdavače, odlaganje odluke o Sajmu predstavlja, zapravo, potragu za onim na koga će se prebaciti epidemiološki rizik manifestacije. Taj rizik neće da preuzmu ni Grad Beograd, ni Odbor Sajma knjiga, dok tehnički organizator, preduzeće Beogradski sajam, koje najviše i insistira na Sajmu knjiga bez obzira na okolnosti i na posledice, to ionako ne može da preuzme. Kao spasonosno rešenje pronađen je Krizni štab. Posle niza odluka koje je doneo poslednjih meseci i posle niza odluka koje nije doneo, Krizni štab više nijednom odlukom ne može da ugrozi svoju reputaciju, ali je teško zamisliti da bi posle odobravanja jedne tradicionalno masovne manifestacije u zatvorenom prostoru mogao da od javnosti zahteva bilo koju meru opreza ili da osporava održavanje bilo kog drugog događaja.
Koliko god svima koji se bave knjigom bio istinski važan, Sajam knjiga ne mora da se organizuje po svaku cenu na stari način. Okolnosti su se toliko promenile da je neophodno da promenimo neke organizacione modele i načine komunikacije kako bismo sačuvali vrednosti do kojih nam je stalo. I kako ne bismo iz bilo kog razloga dovodili u pitanje ni zdravstvenu bezbednost posetilaca, ni ekonomski razum izdavača.
Otuda se moramo vratiti rešenju koje izdavači već mesecima predlažu i koje su primenili i drugi sajmovi knjiga suočeni s pandemijom koronavirusa.
Za ambiciozniju digitalnu prezentaciju srpskog izdavaštva se već uveliko zakasnilo zbog odlaganja odluke koju je već odavno trebalo doneti. Neke od digitalnih prezentacija ipak mogu da budu urađene kako bi se sačuvao pozitivni duh Beogradskog sajma knjiga u javnosti. Najpre bi to moglo biti oživljavanje sajta Sajma knjiga kao platforme za prezentaciju nove izdavačke produkcije, uz intervjue s piscima posvećene novim knjigama i tradiciji Sajma knjiga.
Nije, međutim, kasno da se organizuje Sajam na otvorenom, bez javnih događaja, ali sa dostupnim knjigama na velikom broju mesta u glavnoj gradskoj zoni u Beogradu, potom i u drugim većim gradovima.
Ako čitaoci u ovim prilikama ne mogu da dođu na Sajam, onda knjige mogu da dođu do čitalaca, između ostalog, i tako što bi u drugoj polovini oktobra u velikom broju knjižara u Srbiji bio organizovan Sajam umesto Sajma. Knjige bi ostale dostupne čitaocima, izdavači i knjižari bi obezbedili sajamske cene, a svi zajedno bi očuvali najbolje od prepoznatljivog duha Sajma knjiga.
Bez rizika koji se ne mogu prihvatiti.
(Autor je pisac i glavni urednik Izdavačke kuće Arhipelag)
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
