Piše Dragan Ambrozić: Slipknot ili klasika heavy metala

Slipknot su već preko dve decenije među najboljim predstavnicima savremene američke heavy metal škole. Uspeli su da u sebi ujedine neke od njenih konstanti: brutalnu energiju, odličnu produkciju, konstantno mračne tekstove, i da na to dodaju šokantan kostimiran nastup. Uvek sa prepoznatljivim zastrašujućim maskama na licima i u jednodelnim kostimima, označeni brojevima umesto imena – kao neka vrsta grupe Kiss za cinična, pogibeljna vremena koja živimo – Slipknot su mnogo učinili da metal muzika u XXI veku postane ponovo nepredvidljiva, unoseći u nju dozu misterioznosti. 

Tako je bend iz Ajove od svoje pojave 1999. uspeo da produbi nu metal ideje koje su te decenije doneli Korn i Limp Bizkit na scenu, i pretvori ih u vrhunski rok-tetarski doživljaj. U međuvremenu su bar dve generacije fanova odrasle i naučile da respektuju njihovo uznemirujuće prisustvo i negativne poruke koje odslikavaju pervertiranost ovog sveta. Šta god mislili o njima, da nije bilo Slipknot, uvek tako ljutih na nekog, rok kultura bi bila siromašnija tokom poslednje dve decenije za jedan važan novi proboj. Ukrštajući razne drastične modele delovanja iz alternativnog roka (od Butthole Surfers do Faith No More), kao i tradiciju metala bliskog pozorišnom ugođaju (od pomenutih Kiss do GWAR), oni su napravili novu moguću paradigmu, koja je u mainstream kulturu ubrizgala horor estetiku kombinovanu sa jednostavnim socijalnim komentarom. Tako nešto nismo često mogli da čujemo na top listama. Ovo se mnogima dopalo, jer je odgovaralo našem doživljaju doba u kome živimo, prepunom neimenovanih i neprepoznatljivih opasnosti, kako njihova maskirana pojava i sugeriše.https://www.youtube.com/watch?v=INi3qP1oWlYSedmi po redu album „The End, So Far“ (Roadrunner), donosi upečatljiv balans apokaliptičnog tutnjanja i snažnih melodija, zaokružujući karijeru odgovarajuće impresivnim oproštajem od izdavačke kuće koja ih je od početka pratila (otuda naslov: „Kraj, za sad“). Njihov moćni pevač Corey Taylor u dobroj je formi na ovom albumu, a devetočlani bend je više nego do sad pokazao da vlada raznim stilovima i da nikako nema samo jedan adut u ruci – Slipknotsu ovde raznovrsniji nego ikad, mada se u ključnim trenucima uvek vraćaju na svoj prepoznatljiv zvuk, koga, razumljivo, i dalje oni najbolje interpretiraju.https://www.youtube.com/watch?v=9FnG9lGLyEMUvodna „Adderall“, svojom nežnošću pokazuje da su Slipknot slušali u životu i neku drugu muziku, i da umeju da unesu razne ideje u tkivo svojih pesama, dajući ploči neke nove elemente koji ih približavaju klasičnim rok uzorima (Mike Patton iz Faith No More sad se može smatrati klasičnim rok uzorom). Ali ne dajte se prevariti: lepa melodija i prateći vokali uvode nas nežno i u pakao „The Dying Song (Time to Sing)“, u kome se urlik naizmenično smenjuje sa ljupkim refrenom, da bi se „The Chapeltown Rag“ pretvorio u energetski vulkan kome doprinosi cela grupa, sa sve zastrašujućim perkusijama i DJ koji skrečuje. Progresivni rok „Yen“ ide još dalje u rafiniranim promenama tempa, dočaravajući intimne lomove na romantičan način, bar kako to Slipknot vide – ova pesma u sebi sadrži sve novitete koje su očigledno namerno uneli na „The End, So Far“, dajući ovom albumu neočekivan artistički prizvuk. Starim fanovima možda se ovo neće dopasti, ali novoj publici su zato ponudili bogatiji metal zvuk nego što je današnji prosek (rezultat: prvo mesto britanske, nemačke, australijske i još poneke liste albuma).https://www.youtube.com/watch?v=cIw4vAXikggOvo se posebno čuje na upečatljivim „Hive Mind“ i „Warranty“, gde se drže prepoznatljivih šablona samo onoliko koliko je potrebno, oneobičavajući pesme dodatnim psihodeličnim ukrasima, tek toliko da zamiriše njima draga stivenkingovska atmosfera. Tako dosežu dodatnu dubinu i opersku kitnjastost, koja iz nekog razloga podseća čak i na Rammsteinna novijim izdanjima. „Medicine for the Dead“ nosi još jedna jaka melodija, „Acidic“ povremeno ima čak bluzerski prizvuk, i ponešto od zvuka sedamdesetih, kad je metal stvoren, te Led Zeppelin povremeno proviruju kao mogući uticaj. „Kidanja“ kao što su „Heirloom“, „H377“ i „De Sade“, deo su standardnog repertoara i ovde se očekuju. No, pesma koja pravi razliku, svakako je „Finale“, balada sa klasičnim horom, u kojoj se metal inspirisano kombinuje sa uzorcima preuzetim iz ozbiljne muzike, da bi dosegao grandioznost završne poruke, uz koju bend odlazi u konačnu neizvesnost, vodeći nas sa sobom.Zaključak:Slipknot su sad klasika.https://www.youtube.com/watch?v=p8zamUoteG4Metal je kao manga rokenrola – najviše je uradio da ga pretvori u sveden, striktan žanr, koga svi mogu da shvate. Žanrovi imaju tu osobinu da se oslanjaju na čvrste setove pravila, koja im omogućavaju da prežive sve promene. Ova svedenost heavy metala za široke mase, omogućila mu je da prvo bude komunikativan za široke mase, a drugo da u sebe usisava razne uticaje, stalno se menja i prolagođava novom vremenu. Slipknot su oličenje ove transformacije metalskog miljea iz nečeg renundantnog – u avangardu popularne muzike digitalnog doba. I zbilja, kao „tvrdo“ krilo popa, oni već dve decenije funkcionišu perfektno, jer nude nešto što niko drugi ne nudi u ovoj opštoj površnosti: kakav-takav stav i kakav-takav stvaran doživljaj.https://www.youtube.com/watch?v=0x_SgznydzgMoždaSlipknot nisu više toliko besni kao nekad, ali i dalje se sa silnim urlikom bave ovim svetom, a njihovi upečatljivo melodični refreni su i dalje odlični za pevanje uživo na koncertima, te to zahteva uvažavanje. Niko ozbiljan im neće zameriti što su na ovom albumu dopunili paletu i dali mu izvesnu umetničku oštricu. Oni su stvorili svoj svet u kome mogu da rade šta hoće. Apokalipsa je, uostalom, stigla, baš kao što su slutili.https://www.youtube.com/watch?v=qNxtgAnxeZwBonus video: Koncert Manu Chao u Beogradu

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=manuchaokoncertds-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4165469"]