Najnoviji album Ozzyja Osbourna donosi nam pravo slavlje heavy metal i hard rock zvuka, pokazujući kako u savremeno doba ova muzika i dalje može vladati top listama.

John Michael “Ozzy” Osbourne (r. 1948 – ne, to nije pre Drugog svetskog rata!), na svoj način spada u red rokenrol plemstva. Sastav Black Sabbath, čiji je frontmen bio početkom sedamdesetih prošlog veka, uz Led Zeppelin i Deep Purple najzaslužniji je što uopšte imamo heavy metal kao žanr. Sve do danas, njihov zvuk predstavlja osnovu modernog „tvrdog“ muziciranja, što se najbolje videlo u vreme grungea, kad ih je ceo Sijetl „skidao“. Čak i danas, svaki mladi bend koji voli glasno da svira, pre ili kasnije otkrije opus Black Sabbath i njihove jednostavne, ali efektne rifove. 

No, to je tek početak priče: posle razlaza ove legendarne grupe, Ozzy je nastavio sa uspešnom solo karijerom, koja ga je dovela i do toga da postane zvezda televizije (veliki reality uspeh „The Osbournes“, na MTV, početkom dvehiljaditih – tad još nismo verovali da praćenje svakodnevnog života disfunkcionalne porodice može bilo kome biti zanimljivo). Ploče je nastavio da objavljuje, uprkos bolestima koje su ga skolile i poodmaklim godinama (ipak broji 73 leta), te je prvih sedam doživelo multiplatinasti tiraž, a upravo je dogurao do svog baskuznog trinaestog albuma: „Patient Number 9“ (Columbia). Ispostavlja se da je ovaj projekat još i bolji od prethodnog – „Ordinary Man“ (2020) – kojim je pod stare dane započela Ozzyjeva mini renesansa.

Zbog svog pedigrea, istorijske uloge, ugleda unutar muzičkog biznisa i poodmaklih godina, Ozzy Osbourne se danas nalazi u jedinstvenoj prilici da igra uloga praoca celog žanra i da ga svi slušaju. Šta više, njegov talenat se čini nepresušnim, te on još uvek ima šta da kaže – ništa na „Patient Number 9“ ne deluje izlišno, a pošto najveći deo doseže visine nedohvatne mnogima, s pravom možemo reći kako je Ozzy opet snimio ne samo odličan, nego i posebno važan album. Metal je jedini deo nekada velike rok porodice koji se i dalje menja i napreduje – Ozzy Osbourne ga je svojevremeno stvarao i ima pravo da svodi njegove račune u XXI veku. To je istinska tema „Patient Number 9“.

Da je zaokruženje životnog iskustva vezanog za heavy metal, ono čime se glavna zvezda bavi na novoj ploči, pokazuje i kohorta velikih imena koja je ovde uzela učešća. Niko drugi ne bi mogao da sa razlogom  okupi ovako neverovatan spisak saradnika, dovoljan da ispuni celo predvorje Hola slavnih. Tu su: Tony Iommi, legendarni gitarista Black Sabbath, po prvi put prisutan na nekom Ozzjevom solo izdanju; Eric Clapton, za koga odavno znamo da je „bog“; Jeff Beck, još jedan gitarski gigant iz iste generacije koja je pravila rokenrol; Mike McCready, ni manje ni više nego gitarista Pearl Jam; još manje očekivani Josh Homme iz Queens of the Stone Age; te, naravno, Zakk Wylde, sjajni stalni Ozzyjev saradnik u novim vremenima. Bas drže malo Robert Trujillo iz Metallice, malo Duff McKagan iz Guns N’ Roses, a malo Chris Chaney iz Jane’s Addiction, dok se za bubnjevima menjaju Chad Smith iz Red Hot Chili Peppers i nesrećno preminuli Taylor Hawkins iz Foo Fighters. Producent je mladi Andrew Watt (r. 1990), koji je obezbedio modernu urgentnost ovim snimcima. Na neki način, svi su oni tu da bi uživo odali počast Ozziju i svemu onome što su naučili od njega. 

Spisak blistavih trenutaka takođe je dugačak: naslovna „Patient Number 9“ (featuring Jeff Beck), u kojoj je Ozzy viđen kao žrtva svetskog ludila (što smo svi), nastavlja se vrhunskom hard rock epopejom sa velikim hit potencijalom „One of Those Days“ (featuring Eric Clapton), dok istinsko srce albuma donose u sličnom stilu sročene dve sjajne saradnje sa Tonyjem Iommijem – „No Escape from Now“ i „Degradation Rules“, u kojoj se poveremeno začuje čak i usna harmonika.

Ovde su stari majstori epskog rokenrola došli na svoje sa primenjenom gitarskom pirotehnikom što i dalje zapanjuje, melodičnim refrenima koje više niko drugi ne ume da sroči kako treba, kao i tipičnim socijalnim komentarima. Od četiri kompozicije u kojima učestvuje Zakk Wylde, brilijantne su „Parasite“ i „Nothing Feels Right“, a „Immortal“ (featuring Mike McCready) neka je vrsta Ozzyjevog epitafa samom sebi, jer iskazuje njegovu veru da je besmrtan – na neki vrlo stvaran način, on to i jeste. Konačno, „Darkside Blues“ zaista je bluzična, vraća se korenima ove muzike i zatvara album na opušten način, simpatičnim Osbourneovim glasnim smehom.

Zašto i da se ne smeje čovek koji je opet uspeo da prevari sve nedaće, snimi kolekciju što je svuda na svetu pri vrhu top lista, i definitivno zada muzički zadatak mlađima. To je najbolji dokaz da Ozzy Osbourne jeste neuništiv – niko nema ovakvu karijeru. Možda nije intelektualni heroj svog doba, ali ako iko sme da kaže da je ostao veran sebi i izgurao svoje, to je on – neizveštačeno otelotvorenje rokenrol mita. „Patient Number 9“ je priča o tome šta znači živeti ono u šta veruješ.

Bez obzira na poslovično mračne tekstove, svi znamo da je u pitanju rok teatar, u svom najčistijem obliku. Kao što je duhovito primetio jedan kritičar – „za Ozzyja je život izgleda uvek lose-lose situacija“. Ali njegov acting out nas ostavlja dobro raspoložene, čak i u ovom crnom trenutku istorije, te – dok je Ozzy Osbourne još uvek tu – bar mi kao slušaoci uvek imamo jedan siguran win.

Bonus video: Glas, dirka, bas „I Can See Clearly Now“