Dva nova albuma potvrđuju da je pop u izvođenju dama postao glavni proizvod mainstream muzike.
Pink u intimnom izdanju
Nikog više ne iznenađuje to što je Pink (Alecia Beth Moore Hart, r. 1979) sa svojim devetim po redu albumom „Trustfall“ (RCA), dospela na prvo mesto engleske i drugo američke liste albuma. To je prirodan poredak stvari već petnaestak godina, od kad se njena karijera stabilizovala. Posle legendarnog ranog uspeha sa pločom „Missundaztood“ (2001), koja je brendirala Pink kao pobunjeničku pop zvezdu i antitezu zaslađenoj muškoj fantaziji oličenoj u Britney Spears, trebalo je da prođe nešto vremena, pre nego što je u 2010-im ona postala priznat klasik. Od tad su, naime, Taylor Swift i Beyoncé definisale žensko prisustvo u popularnoj muzici, ugledajući se upravo na ono što je već uradila Pink – promovišući samosvesnu damu kao glavnu ličnost savremene pop muzike, pre svih. Sa narastanjem novog pokolenja mladih konzumera, odraslih na društvenim mrežama, ovaj epohalni pomak centra javne pažnje sa momka na devojku, postao je još očigledniji – zato su njeni noviji albumi „Funhouse“ (2008), „The Truth About Love“ (2012), „Beautiful Trauma“ (2017) i „Hurts 2B Human“ (2019) svi odreda bili na vrhovima najrelevantnijih top lista, pretvarajući je u kulturnu činjenicu novog doba, neku vrstu snažne „keve“ za celu generaciju modernih devojaka, pa i mladića.
„Trustfall“ je potvrda njene veličine, mada se ne može reći da je previše ambiciozno delo. Ovde je od R&B-ja i rokenrola ostalo samo onoliko koliko treba u elektronskom okolišu. Utemeljenje u rok tradiciju čuvaju samo još glas i stil pevanja Pink, kao i njen stav. Oslobodivši muziku suvišnog gitarisanja, naša heroina sad dobacuje još dalje nego standardni rokeri kad je u pitanju publika, a priča istu stvar. Od stare Pink, koja nam je u Beogradu 2004. uživo pevala blok pesama Janis Joplin, ostao je samo duh, ali danas je i to više nego dovoljno.
Kvalitetni producenti samo defiluju: Max Martin i Fred Again pre svega – svi na istom zadatku da dobroj staroj Pink daju prihvatljivo updateovanu pop glazuru za 2020-te. Ona se sastoji u rekonstrukciji zvuka osamdesetih, što je vreme kad je mala Pink otkrivala muziku, i to daje ovom pristupu dozu autentične proživljenosti.
Odličan sudbinsko-baladerski početak „When I Get There“, posvećen je njenom preminulom ocu, i to ovu ploču u startu čini intimnijom nego što bi se očekivalo – a takav je i njen kraj, što znači da album ima svojevrstan koncept životnog presabiranja. Naslovna „Trustfall“ nameće elektro pop estetiku kao glavnu na albumu, koja najviši domet ima na „Hate Me“, gde tutnjava devojačkog adrenalina počinje iznenada da podseća na ruske t.A.T.u., ako ih se još neko seća (i gde su one nestale u ovom strašnim događajima?). „Never Gonna Not Dance Again“ je obavezan sastav u kome Pink pokazuje da može sve, pa i da otpeva jednu neo-disko numeru – naravno, bolje nego drugi. Proklamujući kako želi da joj život bude kao pesma Whitney Houston, vraća se u kontekst osamdesetih, čemu odgovara i produkcija ovog pevljivog broja u koji su ugurani svi mogući sastojci što ih hit treba da ima: ženski prateći vokali, duvačka sekcija, plesni ritmovi, refren koji se lako peva i pamti. Sve po pravilima predvidljivosti, sjajno otpevano, dakle rođeno za uspeh, jer – deco draga – ako nešto dobro prolazi u ovom životu, to je predvidljivost.
Onu Pink kavu poznajemo susrećemo na „Runaway“, brzoj pesmi o još bržem bežanju od kuće, koja upotpunjava deo albuma na kome se Pink bavi svojim čestim motivom romantizovanja odrastanja, sa svim mogućim pogrešnim i dobrim epizodama – to je tema o kojoj priča sa strašću pravog poznavaoca. Tu su i lepa rokerska vinjeta o tinejdžerskim ljubavima “Kids in Love” (featuring First Aid Kit), folkerski trenutak „Long Way To Go“ (featuring The Lumineers), pa onda „Last Call“ što nudi emotivan oproštaj od sveta. U baladerskom raspoloženju, „Lost Cause“ nam nudi proklamaciju Pink kao selfmade ličnosti, koja može sve primedbe na račun svog ponašanja da izdrži, osim da joj neko kaže da je „promašaj“. U sličnom tonu je „Feel Something“, o sebi i svom putu kroz život i potrazi za pravim osećanjima, kao i „Our Song“, intimna, velika balada nošena klavirskom melodijom. Konačno, „Just Say I’m Sorry“ (featuring Chris Stapleton), još jedna je spora pesma, ljubavni duet sa Chrisom Stapletonom, poznatim kantri pevačem – malo topline i smirenja za kraj dobro je došlo.
Pink je i dalje jedna od najprodavanijih muzičkih umetnica svih vremena (sa preko 60 miliona kupljenih albuma), i očigledno želi da na toj poziciji i ostane, pa zato pazi šta i kako radi, ne izazivajući nikog previše. Kao mainstream ploča, ovo što nam nudi na „Trustfall“ i dalje je superiorno, mada tu i tamo opasno na ivici konfekcije. Uz dužan respekt, na nama je da razmislimo da li je Pink koja ne izaziva nikog – ono što želimo od nje.
Miley Cyrus u akrobatskom izdanju
Miley Cyrus (r. 1992, Destiny Hope Cyrus) čist je pop, koji se ne stidi sebe: sve što radi jeste da svoj stvarni život živi kao pop zvezda i to pretače u pesme, od kojih su neke veliki hitovi. Tako se njena autobiografska „Flowers“, sa upravo objavljenog „Endless Summer Vacation“ (Columbia), pred našim očima pretvara u kulturološki fenomen, najnoviju himnu ženskog samooslobođenja.
Što se tiče već pomenutog sada veoma „in“ estetskog povratka u osamdesete unutar pop kulture – Miley ga intenzivno živi, mada se ne seća te plastične decenije. Ko se seća, zna da je tada listama vladala verovatno najgroznija kičasta prevara koja je ikad uspela da se proda kao pop muzika. Period pojave rane Madonne i Duran Duran na vrhuncu (oko 1983, pre tačno 4 decenije), bio je nulta godina provale besramnog materijalizma i bezdušne manipulacije potrebom da se nešto emotivno dublje doživi u formi pop muzike. Činjenica da nam danas čak i taj period izgleda čarobno, mnogo toga govori o sadašnjem trenutku u popu i niskim granama na koje je spao.
Srećom, pa se Miley toga ne seća, nego reinterpretira taj lažni sjaj kao stvaran sjaj, u nastupu nostalgije za nečim čega nije bilo. Ali njena nostalgija je realna nostalgija za izgubljenim rajem, u kome su stvari ipak bile toplije, a ljudi bolji nego danas. Muzika Miley Cyrus zato je stvarno pop, zabavno originalna iluzija da je moguće živeti lepše i sadržajnije od ovog što nam se nudi.
Uzmimo kao primer „Flowers“, pomenuti monster hit, tu novu himnu ženske solidarnosti sa samom sobom. Ona je tematski slična jednoj od najslavnijih pesama svih vremena: „I Will Survive“ Glorie Gaynor. U njoj je dama ostavljena od drage osobe, ali tugu, očaj i bes kanališe u pozitivan stav, čistu ljubav prema sebi. Uverljivost Glorie Gaynor ovde je dostignuta – kao što možemo videti u spotu, Miley ne interpretira svoju numeru, ona je živi.
Ostatak albuma (koji je već na prvom mestu britanske liste!), prolazi u mnogobrojim reminiscencijama na zvuk koji je vladao u pomenutim osamdesetim, bilo elektro pop ili dizajnirani rok. Na njima se Miley ukazuje kao sposobna da iznese sve što šou biznis traži, uz pomoć vrhunskih producenta, kao što su Kid Harpoon i Greg Kurstin. Svi su izgledi da je ovo njeno prvo pravo autorsko delo, te je „Endless Summer Vacation“ za nju početak puta kojim je Pink odavno prošla. Bez sumnje, snažna Miley koja visi na trapezu na sjajnoj fotografiji što krasi omot ove ploče, mnogo duguje upravo Pink, koja je na sličan akrobatski način, viseći na konopcima, dominirala koncertnim podijumima širom sveta tokom poslednjih desetak godina.
Kao i mnoga deca rođena pod reflektorima (vidi pod: Hannah Montana), Miley Cyrus uspeva da nađe svoj put samo ako veruje da je ceo svet jedna svetlucava pozornica. Zahvaljujući činjenici da odjednom svi živimo na digitalnoj pozornici koja nam zamenjuje realni svet, Miley nam postaje bilska i prihvatljiva, kao jedna od nas. I tek sad za nju možemo stvarno reći – zvezda je rođena.
Bonus video: Damir Imamović konačno u Beogradu – veliki koncert u Domu omladine
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar