1
Novi album Taylor Swift “Midnights” potukao je sve rekorde kad je u pitanju prodaja i obeležio 2022. godinu. To više i nije neka vest, ali hajde da vidimo šta ovu autorku čini tako posebnom.
Veliki uspesi i skoro natprirodni javni profil Taylor Swift imaju jedan važan razlog: ona je sve vreme u centru javne debate o mestu žene u globalizovanom društvu. To je rasprava koja nas je poslednjih desetak godina vodila putevima preispitivanja šta od starih pravila treba zadržati, a šta odbaciti, šta još uvek ima smisla, a šta više nema smisla, šta se može trpeti, a šta više ne – raspravu su ovaj put među sobom vodile isključivo mlade žene, po prvi put u istoriji, i po prvi put u istoriji one su same donosile svoje zaključke, ne prihvatajući apriori norme, institucije, ili obzire nekih prethodnih vremena. Oslobođene ranijih stega, devojke generacije Z, okrenule su se sebi i pronalaženju odgovora na to kako žele da žive svoje živote.
U tom razvoju nove samosvesti, nije bilo putokaza. Zapravo, na javnoj sceni, jedine ženske osobe koje su govorile u real-timeu nešto o ovom iskustvu odrastanja u digitalizovanom svetu, bile su pop zvezde. Zato smo posle 2010. odjednom postali svedoci eksplozivnog narastanja kulturnog i komercijalnog značaja mladih autorki i pevačica: one su postale glavni svedoci ovog procesa traženja sebe, pesnikinje odrastanja nove generacije žena i menjanja društva, i jedini dostupni role-modeli.
Uloga Taylor Swift u tome je uloga kraljice. Tokom svojih deset albuma (svi su završili na prvom mestu američke liste!), od debija „Taylor Swift“ (2006) do upravo objavljenog „Midnights“ (Republic), ona je isprela priču o uspešnom građenju sebe kontra očekivanja okoline, o borbi sa svojim sumnjama, i preživljavanju uprkos razočarenjima. Kako besmrtno zaključuje na svojoj novoj ploči: „Život nas zlostavlja“. Tačno! Bilo kako bilo, njeno iskustvo je iskustvo miliona žena rođenih posle 1990, širom sveta.
Do pozicije moralnog stuba svoje generacije došla je vrlo brzo od kad se pojavila, zahvaljujući jednoj ključnoj promeni koju je unela u okoštali svet pop zabave: Taylor Swift je odbila da bude samo lepa i skladno peva šta joj drugi napišu. U njoj nema ničeg popustljivog, niti je zanimaju očekivanja okoline, a naročito ne muškaraca. Sa njenom pojavom su zaboravljene sve Britney Spears i Christine Aguilerre prethodne decenije, čiji su menadžeri uvek vodili računa da budu ugodne muškom oku. Taylor Swift je pre svega želela da se oseća ugodno u svojoj koži. Zato je pesme napisala i otpevala sama – tako muzička industrija nije mogla ništa da joj diktira.
Na taj način je Taylor Swift postala simbol ženske ekonomske samostalnosti. Ona sama vodi svoje poslove, određuje ritam svojih izdanja, imidž i njegove promene, komunicira direktno sa fanovima – jer je sve to danas ne samo moguće, nego i neophodno, i to ne samo u muzici. Brutalno dobro vođena karijera na neispitanom muzičkom tržištu 21. veka, njena je možda i najvažnija kreacija, o kojoj se malo priča. A upravo je zbog rečitosti svog uspeha, Swiftova neosetno postala sam centar savremenog društvenog pokreta za samooslobođenje žena i njegovo glavno uporište.
Taylor Swift kao običan smrtnik
Njena veza sa fanovima zato je više od priče o najavljivanju novih singlova ili koncerata. To je prava veza, koja uključuje međusobno poveravanje. Tako su intonirani i njeni albumi, posebno nekoliko poslednjih, a naročito pandemijski „folklore“ i „evermore“ (oba 2020), inspirisani americana estetikom. Marketinška strategija albuma „Midnights“, sa gomilom sitnih najava svake numere ponaosob na socijalnim mrežama, pokazuje da je od početka bio koncipiran kao novi korak u produbljivanju ove veze – intoniran je kao deoba najintimnijih ponoćnih razmišljanja, onih koje imamo kad se vratimo kući i kad konačno stignemo kući i pokušamo da saberemo šta nam se sve desilo u toku dana. Vraćajući se opet na format elektro-popa, ovaj put chill out stila, Swiftova uspeva da opeva svakodnevne situacije i udahne im grandioznost univerzalnog iskustva, sa sebi svojstvenim humorom, koji izdiže njene iskaze iznad ubičajene konfekcijske ponude. Najbolje kompozicije sa njenim potpisom često čine da običan život osećamo kao čaroliju u kojoj je sve moguće.
Uzmimo na primer „Question…?“ u kojoj Taylorova postavlja pitanje nekome ko očito živi isključivo po opšteprihvaćenim pravilima – da li si se ikad poljubio u sobi punoj ljudi? Već sama snaga te slike uznemirava i ruši norme neočekivanom silinom. Pomenuta kompozicija i ne spada u udarne na albumu „Midnights“, no vrlo je znakovita za celu atmosferu ploče, prepune vere da su takva mala čuda moguća u svakodnevnom životu, i da srce treba uvek da vodi glavnu reč.
Kao i obično, sklop naracije podseća na devojački dnevnik, a otvara ga autobiografska „Lavender Haze“, o mukama slavnog para izloženog maltertiranju od strane tabloidne okoline. Najupečatljivije pesme i dalje se bave ovakvim i svim drugim ljubavnim problemima, kroz koje se prelama samospoznaja gde se naša junakinja sada nalazi u svom životu: „Snow on the Beach“ (featuring Lana Del Rey) rekapitulira osećaj istovremenog zaljubljivanja dve osobe jedna u drugu, „Midnight Rain“ se priseća davne afere tokom koje je Taylor odabrala karijeru, umesto veze koja joj se nudila, u „Maroon“ ponovo prolazi kroz romansu koja se takođe zamalo desila, ali su druge okolnosti razdvojile aktere, da bi na „Labyrinth“ naratorka doživela anksioznost pred spoznajom da se opet zaljubljuje, a u slatkoj „Sweet Nothing“ konačno i neopozivo posvetila slatkom ćeretanju sa ljubavnikom u miru svoje kuće.
Postoje tri trenutka kad album „Midnights“ nadrasta ovu dobro izvedenu, ali ipak očekivanu matricu pop sapunice na estrogenima: „Anti-Hero“, gde se Swiftova duhovito obračunava sa očekivanjima okoline od sebe; ponosna „Bejeweled“, u kojoj doslovce kaže: „I dalje svi uzdrhte kad uđem u sobu, a kad me momci iz benda pitaju ’imam li svog muškarca?’, i dalje mogu da odgovorim sa ’ne sećam se’“; i konačno finalna „Mastermind“, sa sjajnim obrtom na kraju, u kome se ispostavlja kako je njen dobro smišljen plan zavođenja bio provaljen od početka. Tako na kraju naša romantična heroina doživljava da bude uhvaćena u svoju sopstvenu mrežu, što relativizuje sve njene dotadašnje ispovesti, i smešta je ponovo među obične smrtnike, kojim se život stvarno dešava.
Vizuelno pakovanje albuma utemeljeno je u sedamdesetim godinama prošlog veka, od šminke i upaljača na omotu, do promo fotografija. Muzički stil je intimno glamurozan, kao zvučni pejzaž za after party u budoaru Taylor Swift. Način na koji ona peva takođe je statement ovog vremena, kao i sve navedeno – razigran, čiste emocije, ali konstantno ironičan. Srećom, kod Swiftove je i ironija organska, pa se ona razlikuje od mnogih drugih na top listama – po tome što deluje kao stvarna osoba, koja živi životom sličnim onom koji živi njena publika. I tu se krije suština njene umetnosti: ona je najveća kad kroz pop muziku dramatizuje živote običnog sveta, njihova razmišljanja i nadanja, tenziju svakodnevnice. Sve je to, naravno, iluzija, ali iluzija u koju želimo da verujemo. Suština pop muzike.
Taylor Swift kao neobičan smrtnik
Možete voleti i ne voleti njene pesme, ali uvek znate da su dobro napravljene. Možete takođe misliti da autorka malo previše pažnje pridaje samoj sebi, ali uvek ste svesni da je pametna, talentovana i ima svoj stav. Neko bi je otpisao kao još jednu pop zvezdu koja pretvara muziku u robu za prodaju. Ovaj potpisnik ne smatra lošim to što neko pravi muziku da bude roba koja se prodaje, ako to radi sa namerom da osvesti ljude i ulepša život masama. Čini se da je upravo to i dalje plemenita namera ove umetnice.
Vera u vrlinu građanski je san – Taylor Swift je možda poslednja pop zvezda koja ima poreklo u srednjeklasnim nadama o boljem životu, u trenutku kad srednja klasa silazi sa istorijske pozornice – ali kad se sve to prenese u muziku i raširi svetom, ovaj njen san kog deli sa javnošću, deluje kao pošten pristup problemima današnjice, osvetljavajući ih starinskom mudrošću.
Taylor Swift vraća žanr pop muzike sebi, pretvarajući je ponovo u konstantno ogledalo miliona – ono što je ona uvek i bila: trominutno svedočanstvo o našim životima i načinima da budemo bolji. Zato je njena uloga pop zvezde nad pop zvezdama, kulturne ikone našeg doba, potpuno opravdana i višestruko zaslužena.
Bonus video – Artan Lili: Ništa ne bismo menjali u ovih 10 godina
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
