2
Svojim najnovijim, neočekivano objavljenim albumom "evermore", Taylor Swift se preporučuje za poziciju trenutno najintrigantnije mainstream pojave u svetu pop muzike.
Kad neko u toku jedne godine objavi čak dva upečatljiva, nenajavljena autorska pop albuma, sa ukupno 120 minuta muzike, a pritom je reč o osobi koja neprikosnoveno vlada top listama više od decenije i ima iza sebe 50 miliona prodatih nosača zvuka i 10 Grammy nagrada – jasno je da se radi o nesvakidašnjem događaju. Ako još uzmemo u obzir da pomenuta izdanja predstavljaju zaokret u karijeri i skok u kvalitetu pisanja kompozicija, čudo je još veće. Štaviše, čak ni prelistavanjem starih knjiga i muzičkih magazina nismo našli mnogo slučaja sa kojima bi se mogla porediti ovakva eksplozija kreativnosti Taylor Swift (31), sabijena u svega šest meseci.
Za njen rođendan, prošle nedelje nenajavljeno se pojavio album evermore (Republic), nastavljajući tačno tamo gde je folklore stao letos – radi se o produžetku ciklusa pop-americana kompozicija, novoj etapi u njenoj karijeri, gde Swiftovu otkrivamo kao zanimljivu autorku koja može mnogo dublje i slojevitije da proživi svet oko sebe, nego što je to donedavno pokazivala. Najnoviji album očigledan je produžetak ove poetske revolucije unutar mainstreama, koju je Swiftova započela – direktniji je po tonu nego onaj objavljen pre svega 5 meseci, i predstavlja korak dalje u njenoj transformaciji u ozbiljnog kantautora. Dok je folklore lansirao americanu u srednju struju savremene pop muzike, kao apsolutno najuspešniji album u folkerskom maniru unazad godinama, na evermore dobijamo jedan svež, jedinstven spoj modernog popa sa roots inspiracijama.
Za ovakav obrt i smelo guranje sopstvene vizije treba imati mnogo prirodnog talenta i unutrašnje snage: uprkos promeni muzičke kože, Swiftova nikad nije rekla da i sad ne pravi pop, samo na drugi način – bogatstvo melodija na folklore i evermore, zapravo treba videti kao specifičan izraz jedne zvezde koja je osetila trenutak da pokaže kako je i te kako sposobna za velike umetničke poduhvate u oblasti muzike za mase, i to pišući relevantne pesme. Formula je svakako uspešna, jer je evermore već na prvim mestima lista širom sveta, sa tendencijom da tamo i ostane neko vreme, baš kao i folklore pre nekoliko meseci.
Autori delikatnih kompozicija su ponovo Taylor Swift, Aaron Dessner (iz The National), Jack Antonoff, William Bowery i Bon Iver, uz puno gostovanje sastava HAIM i The National – što je više spoljnih saradnika nego ikad, čineći ovaj projekat kolaboracijom velikih talenata i nekom vrstom art-statementa. To nam kazuje ono što smo već neko vreme slutili: stilizovani americana zvuk zreo je da postane pop zvuk današnjice, samo mu je nedostajala vodeća zvezda.
Swiftova kao da je rešila da odraste sa nama, što nenamerno daje posebnu čar i ovom albumu: evermore produžava ton ispovedanja o svim mogućim vezama koje Taylor ima, sa momcima, bivšim i sadašnjim, ali i prijateljicama, koleginicama, čak i sa dragom bakom…
Kao i na svim dobrim pločama, udarne kompozicije su prva i poslednja – otvara je melanholično raspevana „willow“, u čijem se spotu naracija nadovezuje na „cardigan“ sa prethodnog albuma (oba je sama režirala), gde Taylor kroz klavir ulazi u izmaštani svet, veoma nalik načinu na koji to Kerolova Alisa čini kroz ogledalo, zatim propada u Zemlju šou-biznis čuda ili nešto slično. Sve prateći nekakvu svetleću girlandu, ona prolazi kroz razne snolike situacije, prepoznajući u njima onog posebnog dečka što će okončati njenu tugu, direktno mu se predajući: „I’m begging for you to take my hand / Wreck my plans, that’s my man“.
Ovim je otvoren ciklus ozbiljnih pesama o životnim raskršćima, što je nova preokupacija Swiftove, i već sa „champagne problems“, susrećemo par koji je u vezi od škole, ali u trenutku kad on treba da je zaprosi, ona ima drugačiju ideju o tome šta da uradi sa sobom. Sa svojim optimističkim zvukom, „gold rush“ je standardno neštedimice otpevana, dok stihovi otvaraju dilemu treba li fantazirati o nekom ko je toliko popularan da ga svi vole.
Posebno bitna kompozicija jeste „’tis the damn season“ – nastavljajući sa bespoštednom ljubavnom otvorenošću, ona oduševljava pažljivog slušaoca tekstova, što će u ovim gorkastim rečima naći jednostavnu istinu – postoji samo jedan krevet koji je bio najtopliji, i postoji samo jedna osoba koja uvek zna kad isfoliramo osmeh. U slučaju naše junakinje, u pitanju je neko iz rodnog grada, toliko drugačijeg od u svemu isfabrikovanog Los Anđelesa, gde boravi.
Na kraju, „tolerate it“ se odnosi na vezu u kojoj se bezgranično davanje ne uvažava, nego samo prima k znanju, dakle „toleriše“, pri čemu je glavna ličnost nezaštićena pred svakodnevnim emocionalnim povređivanjem hladnoćom (swiftolozi inače tvrde da je na svakoj njenoj ploči pesma broj 5 – najranjivija). Mada je Taylor Swift tokom cele dosadašnje karijere pevala o romantičnim avanturama, često svojim, ove kompozicije nam donose visokokvalitetan pop sve više usmeren na odrasle – predstavljajući autorku kao osetljivog posmatrača svakodnevnih zbivanja i hroničara raznih stanja ljubavi.
Supstancu albuma čine tri stvari nošene naracijom nalik na kratku priču, držeći ga daleko od konfekcije. Pre svega, to je čist hit izuzetno zaraznog refrena „no body, no crime“ (featuring Haim), u kome se zaplet vrti oko mogućeg slučaja ubistva u vezi sa preljubom. Važna storija što ocrtava ceo svet razbijenih odnosa, koji su glavna tema evermore, sadržana je u setnoj „coney island“ (featuring The National), gde se dvoje nedorečenih ljubavnika – u interpretaciji Taylor Swift i Matta Beringera – dozivaju kroz vreme i prostor, podsećajući jedno drugo na slatke trenutke provedene u zabavnom parku na tom popularnom njujorškom izletištu, te na činjenicu da jedno drugom na kraju nisu ništa drugo doneli osim lažne nade.
U zanosu otpevana, sa Marcusom Mumfordom kao gostom, „cowboy like me“ otkriva više o Swiftovoj nego što se čini, kroz country prizvuk i još jednu slatku priču o dvoje životnih prevaranata koji se susreću u odmaralištu za bogate i prepoznaju međusobno kao srodne duše, dok pokušavaju da zalude i zavedu one koji zaista imaju pare.
Očekivano, tu su i tri pesme nazvane imenima ženskih karaktera da bi opevale raznolike ženske sudbine, koje su sve redom namerno povezane sa temama sa prethodnog albuma folklore: „dorothea“ je, zapravo, data kroz muške oči, jer opisuje junakinju pomenute „’tis the damn season“, iz perspektive njene prve ljubavi, dok ona za praznik posećuje svoj rodni grad, sad već kao uspela pop zvezda koja prodaje „snove, šminku i magazine“ (gradeći istu situaciju međusobnog komentarisanja kao trilogija „betty“/“james“/“august“, sa prošle ploče); „ivy“ nastavlja temu zabranjene paralelne veze iz perspektive udate žene, što u njoj nalazi svoje jedino ispunjenje, nalik na „illicit affairs“ sa folklore; konačno, „marjorie“ je prava drhtava balada posvećena njenoj baki Marjorie Finlay, operskoj pevačici koja ju je odlučujuće hrabrila da se bavi muzikom (swiftolozi su primetili da je na folklore pesma broj 13 bila posvećena njenom dedi Deanu – a dobro je poznato da Taylor smatra kako je broj 13 srećan za nju).
Ipak, ništa nije predvidljivo kod nove Swiftove, i ona svoju erudiciju pokazuje sa „long story short“, što donosi malo elektronskog ritma, i neku vrstu iščašenog modernog pop ugođaja, veličajući podršku svog sadašnjeg momka Joea Alwyna kroz teške trenutke kad je bila razapeta od dela javnosti, tokom notorno poznate svađe sa Kanye Westom. „closure“ prati ritmove koji podsećaju na industrijske, a uz njihovu odsečnost odlično idu reči u kojima se sumira onaj utisak kad naletite opet na nekog ko vas je gadno povredio, pa on sad pokušava da bude drugar sa vama, dok vi ne želite da mu oprostite ono što vam je učinio.
Kao što smo rekli, album se završava impresivno – jednom od najboljih novih stvari Swiftove, naslovnom „evermore“ (featuring Bon Iver)… Organskija od njihove prethodne saradnje („exile“na folklore), ona zatvara album posebno setnom tužbalicom u kojoj odjekuju svi prethodni jadi. Raširenih očiju, kroz pažljivo izabrane reči, tu se opisuje dno na kome smo se trenutno našli, gubeći oblik i tok dosadašnje egzistencije. Ostala nam je samo duša. A Taylor peva o slomu koji preti i njoj.
Kad kaže da se od jula do sivog novembra preispitivala gde je to pogrešila, pa su stvari postale ovako katastrofalno loše, i imajući osećaj da će bol tu ostati zauvek – prepoznajete nešto od svojih osećanja. Srećom, te se u pesmi pojavljuje muška ljubavna protivteža na koju može bar da se misli… prisustvo njegovog glasa – jer šta je drugo ostalo – dovodi do toga da srce ipak poveruje kako bol neće ostati tu, sa nama, zauvek. Naravno, sve je ovo romantika unutar pop muzike, ali od čega se dobra pop muzika uopšte i sastoji, nego od nje?
Bez obzira što je tu i tamo ipak jasno da prilazi kantautorskom izrazu iz perspektive površne EDM estetike – jedno je očigledno: Taylor Swift se ovogodišnjim velikim poduhvatima nametnula kao mainstream pojava posebnog kova, uvrstivši se u najređu klasu autora što određuju boju ovog vremena, i potpisujući albume koji su obeležili godinu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
