Piše Dragan Ambrozić: Liam Howlett i poreklo The Prodigy

Grupu The Prodigy osnovao je Liam Howlett, sad već daleke 1990, i on je autor celokupne njihove muzike. U neku ruku, The Prodigy su Liamovo životno delo. Svi već znaju da je u pitanju najuspešniji elektronski sastav svih vremena, sa preko 25 miliona prodatih albuma, ali i da su možda još poznatiji kao jedna od najboljih koncertnih atrakcija ikada. Njihov „elektronski pank“ nešto je što ostaje duboko urezano u istoriju popularne muzike.

Grupa je nastala kad je Liam dao kasetu sa svojim miksom na slušanje Keithu Flintu, u nekom rave klubu. Flint je bio oduševljen onim što je čuo i ubedio je Howletta da mora da nastupa uživo, a da će on i njegov drug Leeroy Thornhill plesati za njega besplatno. Kad im se priključio i MC Maxim Reality, nastali su The Prodigy. Prošle su godine, a The Prodigy su izdavali album za albumom, svirali u Beogradu 1995. kad niko drugi iz sveta nije, potom osvajali kontinente i na kraju postali klasik.Tragično samoubistvo Keitha Flinta 2019, moglo je na sve to da stavi tačku. Fast forward u današnjicu: The Prodigy upravo objavljuju datume velikih festivalskih nastupa, koje nisu priređivali još od tog strašnog događaja. Jedan od prvih biće onaj na EXIT-u, početkom jula 2023.Duša benda bio je i ostao Liam Howlett. Oko njega će se vrteti muzika i scenski nastup The Prodigy i u budućnosti, koliko god on bio skriven iza klavijatura u pozadini, na svom kraljevskom mestu. Uz dužno poštovanje, koje ćemo svi zajedno odati nezaboravnom Keithu Flintu, i uz magično-mistično prisustvo MC Maxima Realityja i uobičajeno cepanje pratećeg gitariste i bubnjara – Liamova muzika će nas i ovaj put dići na noge.

U izuzetnom intervjuu „Ne zanima nas retro-futurizam, nas zanima sadašnjost“ – kog je Zorica Kojić uradila sa Liamom Howlettom za „Danas“ – objavljenom 30. decembra 2009, on je bio najbliže tome da nekom sa ovih prostora objasni ko je i odakle muzički dolazi:„Uleteli smo u englesku rave scenu od samog početka 1989. Pre toga sam bio skroz u hip hopu i beatovima, ali kada sam video prve raveove, osetio sam da se nešto novo i uzbudljivo dešava, pa sam počeo da ubrzavam svoju muziku i u nju unosim elemente rave zvuka kog sam voleo. Nismo mi bili prvi u tome, Shut Up and Dance su se bavili istim idejama pre nas i meni su se njihove ploče sviđale. Kako se vreme menjalo, menjala se i rave scena i do 1993. godine se pretvorila u nešto što mi se nije nimalo dopadalo. Mene je i dalje privlačio originalni rave stil iz 1990-1991, tako da ga mi nismo nikad ni izgubili.“„Za mene se dakle muzika nije toliko mnogo promenila, još uvek je u pitanju ista vrsta energije. Neki put koristimo gitare, neki put ih ne koristimo, ali ništa u vezi sa ovim bendom nije bilo niti je sada iskalkulisano i planirano, mi samo sledimo naš instinkt i „krademo“ stvari koje nam se dopadaju, mi smo pirati. Nije nas puno briga ako nas nazivaju raznim imenima, a mislim da ni običan svet puno ne mari, oni samo žele nešto sveže, uzbudljivo i stvarno.“Karakterističan zvuk kakav imaju samo The Prodigy, stvoren je slušanjem hip hopa i ska muzike, kao i ranog elektronskog zvuka. Liam je imao muzičko obrazovanje kao mali, ali uvek je tvrdio da to nema mnogo veze:„Slušali smo pre svega The Specials i ska sa etikete Two Tone, pa zatim rani electro – a za mene je ključna stvar bila pojava grupe Public Enemy i hip hop zvuk 1987-1988, posebno Bomb Squad Production, a odatle sam otišao u rave. Sve ovo što sam pomenuo čini najveći deo našeg zvuka. Inače, nema uticaja klasike, ne umem da čitam note, mrzeo sam da sviram klavir kad sam bio mlađi, sve što sam želeo da radim kada sam imao 12 godina bilo je samo da se popnem na svoj BMX bicikl.“Njihov prvi album „Experience“ doneo je rave-revoluciju:„Kao što je slučaj sa svim stvarima kada su nove, bila je to underground stvar za koju su ljudi iz štampe poslednji saznali da uopšte postoji, a kamoli da su je razumeli. To je bio isečak i soundtrack britanske rave kulture 1991-1992. Publika je, naravno, odmah sve skapirala, jer je album, osim za nas same, i bio pre svega napisan za nju. Ne bih rekao da je baš bio nova pop art forma, ali je bio sastavljen od sirove, manične muzike, producirane u spavaćoj sobi, napravljene na ulici i za underground upotrebu.“Sledeći album „Music for the Jilted Generation“, bio je angažovan i govorio je u ime mladih koje je tadašnja britanska vlast izložila represiji:„Pokušali smo da to ne bude politička ploča, ali na svaki način ona to zapravo jeste, pošto smo mi bili jedini ljudi koji su govorili kako stoje stvari, posmatrane sa naše strane, ili smo barem bili jedini sa kojima je publika mogla da uspostavi neki odnos. Kada su počeli da slamaju rave kulturu, mi smo bili samo klinci koji prosto nisu želeli da se žurka prekine. Nismo nameravali da napravimo nekakav anti-Criminal Justice Bill (ozloglašeni britanski Zakon o krivičnom postupku i javnom redu iz 1994. uperen protiv rave žurki pre svega, prim. aut.), to je samo postao soundtrack protiv njega. Za mene je taj album takođe i pobuna protiv onoga u šta se dance muzika pretvorila do tog trenutka. Mi smo želeli da bude glasnija, a sve više se pretvarala u uglađeni house, koji jednostavno nismo podnosili.“

Upravo sa tom pločom su The Prodigy postali onaj veliki bend kakav smo upoznali, kad su došli u Beograd 1995:„Da, sećamo se tog dolaska, bili smo tada još mladi i naša glavna želja je bila da se pojavimo negde i razvaljujemo i krljamo sa scene, nismo baš puno znali o celoj atmosferi i situaciji kod vas, ali se jako dobro sećamo da je šou uzleteo i da smo odlepili. Sad shvatamo, kada pogledamo unazad i pošto smo se već vraćali kod vas i pričali sa fanovima, koliko je taj koncert bio važan.“https://www.youtube.com/watch?v=s5S8KuQ8tXkNa tom nastupu prvi put je izvedena sjajna pesma „Breathe“, a tek drugi put sada već legendarna „Firestarter“. Bila je to gromoglasna najava remek-dela „The Fat of the Land“, na kome će upravo ove numere biti noseće i završiti na prvim mestima engleske i američke top liste, dok će album biti broj 1 u 16 zemalja sveta i postati njihov najuspešniji ikad...Ostalo je legenda, koju ćemo još jednom moći da proživimo na ovogodišnjem EXIT-u, zajedno misleći na odsutnog Keitha Flinta, ali i nastavljajući da sanjamo vizionarske Liamove snove.Ceo intervju možete pročitati na:https://www.danas.rs/kultura/scena/ne-zanima-nas-retro-futurizam-nas-zanima-sadasnjost/Bonus video: Buč Kesidi - Svaka proba nam je kao koncert

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=bukesidisvakaprobanamjekaokoncert-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4134769"]