Piše Dragan Ambrozić: Little Simz ili kako živeti svoj život?

Brojač kaže da je ovo moj tekst broj 200 za ovaj portal, što je razlog da se pogleda unazad. Vaš potpisnik priznaje da je ponekad u nedoumici da li publika u Srbiji možda ipak polako gubi kopču sa tim šta je u muzičkom svetu zaista važno, među svim novim stvarima koje nam se serviraju svaki dan. Mislim – zaista objektivno važno, a ne navijački, tipa „samo metal je dobar“ ili „samo ovaj ili onaj DJ je dobar“, sa glavnim argumentom: „pošto ja to slušam!“. Možda je to svetski problem, jer danas kao da svi žele da prate samo ono što već dobro poznaju... Bez obzira šta je razlog, pitanje ostaje – da li smo uopšte više sposobni da se suočimo sa nečim stvarno bitnim i novim u muzici, ili smo skroz oguglali i otupeli i ništa nam nije više važno? Ko uopšte ima vremena za novu muziku, čujem da pitaju neki od vas? Nije to problem, nego što više nemamo vremena sami za sebe, i tome je posvećena ova kolumna. Pa da probamo.

Simbiatu "Simbi" Abisola Abiola Ajikawo (r. 1994), dete je Londona nigerijskog porekla, a pod umetničkim imenom Little Simz objavila je dva mala albuma, pre nego što je sa „Grey Area“ (2019) privukla pažnju publike, inovativnim ukrštanjem rapa i neo-soula. Producent je bio njen školski drug Inflo, što će te iste godine započeti sagu o najboljoj anonimnoj pop grupi na svetu, pod imenom Sault, o kojoj smo nedavno naširoko pisali na ovom mestu. Njihova uspešna saradnja krunisana je grandioznom pločom „Sometimes I Might Be Introvert“ (2021), koja je upravo dobila prestižnu Mercury nagradu, kao najbolja na Ostrvu u proteklih godinu dana (usput – prva slova daju njen nadimak: Simbi, podvlačeći time da je naslov definicija njenog karaktera).https://www.youtube.com/watch?v=syaYvz2PCL0&list=OLAK5uy_kqU9iIRqnohnvDOU7hkdhPBO4UW5MaKMQ&index=1I kao da to nije bilo dovoljno, svega dva meseca posle ovog priznanja biznisa da je u pitanju jedan od najvećih tamošnjih talenata i simbol snage novog ženskog pogleda na realnost oko nas, Little Simz je bez ikakve najave 12. decembra izbacila brilijantan novi album “No Thank You“ (Forever Living Originals), na kome su kao koautori potpisani Cleopatra Nikolic i Dean Josiah Cover (što je pravo Inflovo ime). Naravno, ovo je uža postava već pomenutih Sault, koji su 1. novembra onako legendarno objavili pet albuma u jednom danu. Polako postaje jasno kako je strategija ovog kolektiva – čiji je Little Simz najbolji eksponent, prijatelj, saradnik – da ne poštuje diktat koji nameću kapital i njegove ispostave, kao što je industrija zabave. Ovde nema uvažavanja pravila sveprisutnog marketinga. Njenim rečima: “Fuck rules and everything that's traditional“. Muzika mora da bude potpuno slobodna da se dešava onda kad se dešava i onako kako se dešava, ona nije roba, i taj princip zastupa Little Simz.„No Thank You“ je album srednjeg tempa, ali prepun iznenađenja što se smenjuju iz minuta u minut. Smela orkestracija spaja hip hop, gospel i soul, na do sad nečuven način. Melodije se ukrštaju sa beatovima u dinamičnim aranžerskim prepletima, nalik na arabeske. Ali glavno čudo je njegov ljudski kvalitet: samilost za druge, koja čini srce ovog umetničkog dela. Little Simz ovde razobličava sebe i svoje dileme, jednako kao i paklenu hipokriziju savremenog društva. Njena verzija pop muzike traži od nas da se gledamo u ogledalu, umesto da nam šapuće ušećerene laži. Njen hip hop je krhak i loman, ali istovremeno odlučno emituje čeličnu volju za probijanje kroz život. Stvarnost se prosto može opipati na „No Thank You“. No, lepota ove muzike unutrašnje je prirode i zasnovana je na čistoj dobroti i toplini. Ako ste zaboravili da tako nešto može da postoji – a mnogi jesu – ploča nas vraća na ove osnovne vrline, i sa zanosom ih zastupa u našoj gruboj svakodnevnici.https://www.youtube.com/watch?v=EuD3AWq3GiM&list=OLAK5uy_kqU9iIRqnohnvDOU7hkdhPBO4UW5MaKMQ&index=5Na njoj nam Little Simz opisom svog životnog puta objašnjava kako i na koji način treba sve izdržati. Predivna „Angel“ posvećena je odrastanju na muzičkoj sceni i nalaženju svog puta u sudaru sa njenom korporativnom stranom – skrivena posveta ubijenom prijatelju, manekenu Harryju Uzoki, deluje kao upozorenje da igra nije nimalo naivna. Osvetnička „Gorilla“ ide i dalje u ovom obračunu sa rečenicom kao iz nekog uličnog klasika: „Simz is back, yeah, just got realer“, a „Silhouette“ produbljuje iskustvo minucioznom analizom posledica koje trpe žrtve manipulacije i nasilja, kombinujući socijalnu svest i superioran stil, na način na koji su to Massive Attack nekada radili.Nežnošću okupana „Heart on Fire“ tiče se neiskrenosti i prevare od strane nekog kome se bezuslovno verovalo, dodajući element krajnje lične doživljene drame u ovu sagu. Little Simz je, naime, nedavno „raskinula“ sa svojim menadžerom sa kojim je sarađivala poslednjih sedam godina, dok se pela na vrh. Sve što znamo o tom, bez sumnje važnom događaju, nalazi se u ovoj kompoziciji, što zaokružuje storiju o njenom samostalnom krčenju puta kroz šou biznis – kao velikoj metafori za odgovor na sve izazove koje život stavlja pred nas.https://www.youtube.com/watch?v=5T4q06XDjlI&list=OLAK5uy_kqU9iIRqnohnvDOU7hkdhPBO4UW5MaKMQ&index=7Vrhunac albuma čine sledeće tri numere koje definišu ovaj kosmički soul za 21 vek. One zvuče kao muzika za nesnimljeni film o patnjama i spasenju. „No Merci“ nas raskošnim gudačkim uvodom priprema za storiju o nemilosrdnoj okolini što svojom ravnodušnošću ne prašta nikom. „X“ je čisto remek-delo, sa svojim marševskim bubnjevima i pratećim vokalima iz gospel sazvučja – ova istovremeno ratnička i spiritualna rap muzika ide u susret bolu postojanja i doslovce ga prihvata rečima: „Jednog dana volećeš moj bol“, obraćajući se Bogu kao nekom ko je uvek uz našu junakinju. Sedmominutna elegija „Broken“ spušta se duboko u središte egzistencijalne slomljenosti, prouzrokovane siromaštvom i nevidljivošću za društvo. Niko nije tako uspešno oživeo emocionalno iskustvo života u materijalnom bespuću kao Little Simz. Ne mogu se oteti utisku da sve to ima neke veze sa Brexitom, pandemijom i ratom u Evropi, ali njene osećajne poruke su vanvremenske.https://www.youtube.com/watch?v=Vf465Zdm-Zc&list=PLluZQCi5D-7W55ZSVggPdCy-22eQwMFJD&index=4Finale donosi mir sa sobom. Šokantna eksplozija glasova na „Sideways“ prelama naraciju i ponovo nas budi, zahtevajući da se život živi punim plućima, najavljujući potragu za ljubavlju – a za čim drugim – što je osnovna tema sweet soul balade „Who Even Cares“ i klavirom nošene „Control“... Ovakvih pesama jednostavno nema, one se prave jednom za večnost, te postaje jasno šta Little Simz misli kad kaže da želi da stvara kao Nina Simone ili Mike Skinner iz The Streets. To je muzika za uvek, za razliku od proizvoda za danas.https://www.youtube.com/watch?v=VOSQwOnK_qA&list=OLAK5uy_kqU9iIRqnohnvDOU7hkdhPBO4UW5MaKMQ&index=10Ništa u vezi Little Simz nije obično. Nije to običan rap, nije to dobro poznati soul, nije to mainstream na kakav smo navikli. To je obrt na kakvog nismo naučili, jer se u svojim najboljim trenucima spušta u emotivne dubine na koje nismo navikli, izaziva trans što ga nismo doživeli, i zalazi u muzičke obrte kakvih jednostavno nema u uobičajenoj pop produkciji. U pitanju je umetnost, u svom najčistijem obliku.Veličanstveni album Little Simz – „No Thank You“, dao nam je novi žanr: duhovni hip hop. Ovo je trenutno najvažniji dokaz da 2022. nije prošla uzalud.https://www.youtube.com/watch?v=GqwOCq0MXPUBonus video: Bioskop Zvezda

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=bioskopzvezdaintervjuam2-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4888517"]