Jon Spencer & the HITmakers su snimili dobar mali album, koji pokazuje kako rokenrol i dalje može da iznenadi i prepadne čula.
Kao da se odjednom zaželeo sviranja ponovo, ultimativni njujorški art-garage roker Jon Spencer (r. 1965) na najnovijem albumu, praćen najnovijim bendom the HITmakers, više je nego spreman da ožeže, oprlji i sagori sve oko sebe. Svakako više nego poslednjih desetak godina, kad su njegovi legendarni The Blues Explosion lagano tonuli u zaborav, da bi nam tek nedavno bilo objašnjeno kako je bolest člana-osnivača Judah Bauera takve prirode, da se oni neće više vraćati.
Jon Spencer & the HITmakers „Spencer Gets It Lit“ (Bronzerat Records) zato otvara novo poglavlje u njegovoj sagi koja traje još od osamdesetih godina. Da se podsetimo: prvo je napravio Pussy Galore, postavu sačinjenu od klinaca ispunjenih željom da sviraju rokenrol mada to nisu umeli, a za pank je bilo kasno, pa su zato skinuli fazon ranih Sonic Youth – upražnjavali su ekspresivnu destrukciju destrukcije radi; kad je konačno našao dobitnu kombinaciju muzičkih ličnosti, The Jon Spencer Blues Explosion nametnuli su se kao revolucionarno telo u tkivu rok kulture devedesetih, grupa koja je pojačavala do kraja svoj fragmetirani bluz, ne bi li stvorila relevantnu buku današnjice; od mnogobrojnih projekata u kojima se pojavljivao, i dalje paralelno postoje Boss Hog, kao pop varijanta Spencerovog pogleda na svet, sa dodatnim ženskim elementom u liku lepe Cristine Martinez, njegove supruge, kao i Heavy Trash, koji su predstavili svedeni, amplifikovani garažni zvuk za moderno doba.
Najvažniji bend do sad bili su mu The Jon Spencer Blues Explosion. Oni su se pojavili ranih devedesetih kao avangardni reformatori rokenrola, koji su pre The White Stripes i The Black Keys ponovo otkrili bluz. U tom smislu, njihovo delovanje išlo je mimo tokova grunge kulturne revolucije, što je kombinovala pank i metal, produžavajući njihove mitološke obrasce i nadahnuvši mnoge da ponovo vide rok muziku kao potentnu umetničku disciplinu u službi mladih.
I dok su grunge bendovi u suštini bili pravoverni tradicionalisti novog kova, Spencer je nahrupio na scenu devedesetih kao anti-mistifikator koji gleda da minira šta god može, posegavši u bogatu zaostavštinu B horor filmova, treš stripova i garažnog rokenrola, ne bi li stvorio novi podzemni arty zvuk, sasvim nalik na mitske The Cramps pre njega. Vraćajuću humor u muziku, krajnje životan i sklon audio ekscesima, Jon je bio suprotnost namučenim pesnicima svih vrsta.
Jon Spencer & the HITmakers nastavljaju u istom pravcu, poigravajući se rudimentarnim rok zvukom, koji se buni istovremeno protiv stereotipne predvidljivosti okoline, koliko i protiv rokenrola i muzike uopšte – ukoliko je ona deo iste lenjosti duha. Ova nova inkarnacija Jona Spencera, po svemu je produžetak radikalne estetike The Blues Explosion. Zvuk se drži jednog stakato ritma koji se povremeno neočekivano urušava, kao da hoće da kaže da se svet oko nas urušava, pa ga on prati. Propadanje se u njegovim numerama dešava kao pravilo. Ovo je anti-rokenrol koji slavi život i raduje mu se.
Sa „Spencer Gets It Lit“ dobijamo još jednu dozu onog čistog Jona Spencera, kakvog volimo. Eksplozivne numere, poslovično nepomirljive i nepredvidljive glasnoće, kojima vrcavo razobličava i onemogućava bilo kakav status quo ili mirovanje na ovoj planeti, nadovezuju se jedna na drugu. Pesme uglavnom jedva prelaze 2 minuta, pa za dosadu nema vremena. Prva polovina albuma posebno vraća stari žar i pali entuzijazmom – taj niz od 7 stvari nešto je najbolje što je sročio u protekloj deceniji: počinje sa samoubilačkim urlikom u „Junk Man“, grebe uši u „Get It Right Now“, kida i zasmejava sa „Death Ray“, sučeljava sa najgorim scenarijem u „The Worst Facts“, oduševljava se na „Primary Baby“, opisuje svakodnevnicu bez dlake na jeziku u „Worm Town“, i konačno se sučeljava sa stvarnim životom u „Bruise“. Sve to je isporučeno sa mladalačkim humorom, koga više ne možete nigde da nađete u pop kulturi.
Mali, otkačeni Iggy Popov učenik i dalje radi svoju stvar dobro i ispada iz takta kad god može. Ritam sekcija su M. Sord i Sam Coomes, a tu je i Bob Bert, nekada davno originalni bubnjar Sonic Youth, koji ovde svira na pravom đubretu, što se može smatrati interesantnom muzičkom inovacijom i krajnjom tačkom razvoja industrial zvuka.
Nekadašnji glavni bukač u kraju, Jon Spencer polako postaje zaslužni stariji član naše disfunkcionalne porodice rokenrol frikova, te se shodno godinama, od njega više ne očekuju remek-dela – samo dostojanstveno trajanje. „Spencer Gets It Lit“ je upravo to: pošteni dodatak uzbudljivom kanonu.
Bonus video: Nik Kejv na Exitu peva legendarnu pesmu „I Need You“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare