„Kad su cvetale tikve“ Mihailovića, „Lagum“ Velmar Janković, „Terazije“ Boška Tokina, „Astragan“ od Velikića, „U potpalublju“ Arsenijevića, „Gospođica“ od Andrića...
Pitali smo domaće i regionalne pisce koji su im omiljeni beogradski romani ili romani o Beogradu. U anketi su učestvovali dvoje Beograđana, jedan Nišlija, jedan Mostarac i jedan Zagrepčanin rodom iz Sarajeva: Ana Vučković Denčić, Marko Tomaš, Miljenko Jergović, Zoran Ćirić i Dejan Tiago Stanković.
Ana Vučković Denčić:
Boško Tokin – „Terazije“ (1932)
Beograd je za Tokina u „Terazijama“ dinamičan, polumondenski, nemilosrdan, vizantijski besan i bedan u isti mah, džungla u kojoj se automobili brzo kreću, grad advokata i različitih špekulanata. Izgleda da se nije mnogo toga promenilo, Tokin je uhvatio bit Beograda (bit isto možemo shvatiti dvojako), taj specifični melanž zbog koga možemo da za ovaj grad kažemo i da je ružan i da je prelep.
Branko Dimitrijević – „Nećemo o politici“ (1985)
Ova knjiga nije samo transkript razgovora iz kafane zgubidana, slackera mitskih osamdesetih, već je za nas rođenih tada bila i neka vrsta uvida u to da su i naši roditelji nekad bili mladi. Da, ova knjiga je zabavna jer predstavlja hroniku kafanskog Beograda osamdesetih, rutine, kombinacije, dogovore, žargon tog vremena. Ali ona nije nimalo vesela, u njoj se i pored tog vedrog tona, piva u flaši, seksa u vazduhu oseća neki nemir, naslućuje neka senka.
Bogdan Bogdanović – “Gradoslovar“ (1982)
Po preporuci prijateljice došla sam do „Gradoslovara“ Bogdana Bogdanovića i ova knjiga me je ozarila, potvrdila je neke moje davne teze, izoštrila neke moje misli. Ne mogu da kažem da sam posle ove knjige počela mnogo više da volim Beograd, ali mi je ova knjiga pomogla da osetim grad i da razmišljam o gradu.
Marko Tomaš:
Vladimir Arsenijević – “U potpalublju”
– Roman „U potpalublju“ je prvi pravi roman jugoslavenske rock and roll generacije, koji nam je pokazao da se našim jezikom konačno mogu izraziti urbane neuroze generacije suočene s raspadom svijeta i propadanjem vrijednosti na kojima je ista generacija odrasla. Roman vjerno prikazuje tmurnu svakodnevicu beogradske mladeži suočene s naglim gubljenjem vjere u budućnost i sužavanjem perspektiva.
Srđan Valjarević – “Zimski dnevnik”
– Srđan je vjerojatno najbeogradskiji pisac kojeg sam čitao i mogao sam ovdje komotno pobrojati tri njegova romana kao meni najvažnije knjige vezane uz Beograd. Oba dijela zimskih dnevnika su divne, melankolične knjige koje savršeno portretiraju Beograd devedesetih godina prošlog stoljeća.
Srđan Valjarević – “Ljudi za stolom”
– Iako radnja nije smještena u Beograd ova nam knjiga pokazuje kako svoje gradove i način života uvijek i posvuda nosimo kao dio sebe. Tako je ovdje Beograd kroz svoje mlade ljude, koji su pobjegli od njega, s njima dospio u Nizozemsku u kojoj se takvi kakvi su teško snalaze, ali ipak ne odustaju jer unatoč letargiji u koju zapadaju njihov ih je grad naučio da se bore – za život, za što bi drugo.
Miljenko Jergović:
– S ovim ste me u grdne nevolje uvalili. Volim liste i nabrajanja, pa tako volim i najbrajanja najdražeg ovog ili onog. Ali kada je o knjigama riječ, to se u mom slučaju stalno mijenja, i više govori o trenutnom raspoloženju, nego o knjigama. I ne mogu nabrojati tri omiljena beogradska romana, pa ću ih nabrojati pet, četiri romana plus jednu dužu pripovijetku.
Redoslijed je slučajan:
Dragoslav Mihailović: “Kad su cvetale tikve”
Mirko Kovač: “Kristalne rešetke”
Dragan Velikić: “Astragan”
Vladimir Pištalo: “Milenijum u Beogradu”
Ivo Andrić: “Zeko”
Zoran Ćirić:
– Ja ne znam šta je to „beogradski roman“, niti sam dosad i od drugih čuo da tako nešto uopšte postoji – jedino one dve Tirketove knjige “Beograd za početnike” i “Beograd za ponavljače”.
Meni je i sam Beograd prilično stran, ne zaboravite da sam zadrti južnjak. Ono jedino što znam i svima govorim kako je Andrićeva „Gospođica“ odličan, i uz to pravi ‘beogradski roman’ – koliko se sećam nigde lepših opisa Beograda nisam našao.
Pozdrav, Magični.
Dejan Tiago Stanković:
“Kad su cvetale tikve”, Dragoslav Mihailović
– Ne samo da je nacrtao jedan Dušanovac koga više nema nego je i rekreirao uličarski govor koji Dragoslavu nije prirodan, ali je sipao kao lutka.
“Lagum”, Svetlana Velmar Janković
– Ne može beogradskije od toga. Beogradska “krugodvojkaška” reakcija u punom sjaju.
“Ubistvo s predumisljajem”, Slobodan Selenić
– Ali mogao bi i bilo koji drugi. Timor mortis. Prijatelji… “Ubistvo” mi je možda ostalo u pamćenju zbog filma sa sjajnim glumcima koji sam posle gledao.
BONUS:
U svojoj knjizi beležaka „Otkucaji“ iz 1998, čije se reizdanje očekuje ovih dana u izdanju Portalibrisa, pisac i reditelj Živojin Pavlović je napravio listu od 26 romana o Beogradu. Donosimo vam njegov izbor.
Živojin Pavlović:
1. Došljaci (Milutin Uskoković)
2. Pokošeno polje (Br. Ćosić)
3. Gluho doba (Matić–Vučo)
4. Crvene magle (Dr. Vasić)
5. Smena generacija (St. Jakovljević)
6. Raspust (A. Vučo)
7. Pesma (O. Davičo)
8. Zlo proljeće (M. Lalić)
9. Draga Mašin (Lj. Jocić)
10. Kad su cvetale tikve (D. Mihailović)
11. Tako je govorio Zobec (Sv. Vlajković)
12. Vodeni cvetovi (Sv. Lukić)
13. Freska na mansardi (Sv. Lukić)
15. Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji (B. Ćosić)
16. Tople pedesete (P. Ugrinov)
17. Foliranti (M. Kapor)
18. Lutke na bunjištu (Ž. Pavlović)
19. Kain i Avelj (Ž. Pavlović)
20. Raslo mi je badem drvo (Ž. Pavlović)
21. Pismo glava (Sl. Selenić)
22. Prijatelji (Sl. Selenić)
23. Očevi i oci (Sl. Selenić)
24. Timor mortis (Sl. Selenić)
25. Lagum (Sv. Velmar Janković)
26. Zemlja mala a granica mnogo (M. Đoković)
BONUS VIDEO: Glas_dirka_bas_The Lady Is a Tramp za 24.09.2021.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare