Peter Zirbs: Snimio sam "Beograd" impresioniran ovim gradom

Koliko je to bilo moguće, kao organizator ove serije, DOB je uspeo i ove godine da bez mnogo buke i vrlo konkretno pomogne neafirmisanim i underground sastavima na muzičkoj sceni, omogućivši im da budu prisutni u javnosti, čak i tokom ovako teškog leta 2020.Gostovanje Petera Zirbsa i njegov soundscape posebno pripreman za Beograd, zato dolaze kao kruna nastojanja da se muzički život očuva i stigne do publike, bez obzira na okolnosti. Zirbs je ugledni izdanak poznate bečke škole elektronske muzike, koja je još od devedesetih posebno uvažena širom sveta, zbog originalnog, veoma kreativnog stila kog je definisala, od Krudera & Dorfmeistera do Parov Stelar.Da li biste bili ljubazni da nam objasnite ko vas je uveo u široki svet muzike i kako ste počeli da uživate u njemu? Koja je prva ploča koju ste ikada kupili? Ko su vaši muzički heroji svih vremena - iz svih žanrova?Odrastao sam u pravoj muzičkoj porodici: pradeda je svirao čuvene Brucknerove orgulje i bio dirigent na dvoru u vreme Austro-Ugarske. Deda je pedesetih i šezdesetih bio za bubnjevima u sving bendu, a moj otac je takođe bio bubnjar i pevač u grupi. Međutim, uticaj moje mame je zapravo važniji: puštala mi je puno The Beatlesa, Mocarta, The Rolling Stonesa i Beethovena - pored mnogih drugih stvari, od Rocky Horror Picture Showa do gospela i soula. Ubrzo sam poželeo da idem svojim putem - kada sam imao 11 godina otkrio sam Kraftwerk, Jean Michel Jarrea, Isao Tomitu, a nešto kasnije New Wave i punk. Ako sve to poređate i dodate Davida Bowiea i indie pop, imaćete jasnu predstavu odakle potiče moja inspiracija.Prva ploča koju sam kupio bila je veliki hit "Da Da Da" grupe Trio... a nekoliko dana kasnije kupio sam "Vollig Losgelost (Major Tom)" Petera Schillinga. Obe pesme su mi još uvek super. Što se tiče mojih ličnih muzičkih junaka - zapravo ih ima poprilično: Bowie, Blondie, Philip Glass, Kraftwerk da nabrojimo samo neke, najvažnije.Kakva je bila atmosfera na bečkoj muzičkoj sceni kada ste počeli da izlazite na koncerte? Ko su za vas bili najinspirativniji lokalni muzički junaci? Kako ste počeli da se bavite muzikom na sceni i kako ste pronašli svoj glas kao autor?To je dobro pitanje! Beč je ranih 80-ih bio neka vrsta mrtvog grada - tokom radnih dana bilo je bukvalno prazno posle 23:00. Čak je bilo teško dobiti pivo nakon tog vremena. Punk je promenio pravila igra, jer smo u Beču odjednom imali ozbiljne promene - krajevi sa skvotovima poput Spalovskigasse, Gassergasse i Agidigasse postali su nova kulturna žarišta, svima dostupna. Bio je to veliki kulturni sukob: staromodna autoritarna policija i političari sa jedne strane, i vrlo mlada i nadahnuta omladina sa druge strane. Ali tada sam bio premlad da bih učestvovao u tom talasu, pa su moji prvi koncerti bili u Wiener Stadthalle - Queen (sa Fredijem!) i Duran Duran (moji tajni favoriti / gilty pleasure).

Prve svirke u kojim sam učestvovao bile su u omladinskom centru i jednoj automobilskoj garaži. Omladinski centar je bio zaista cool, dozvoljavali su nam da vežbamo u sopstvenoj prostoriji, koju smo uspeli da zadržimo godinama. Bila je toliko pristupačna da smo je lako mogli platiti svojim džeparcem. U današnje vreme to izgleda apsolutno nemoguće. Za nas je u pitanju bio pravi bio raj, jer smo mogli da je koristimo 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji, a nije bilo komšija koji bi se bunili.Svoje pesme sam počeo da pišem sa 13 godina: to se dogodilo apsolutno prirodno. Naravno, ako biste ih sad pustili, većina pesama bi vam zvučala prilično bedno - ali neke su i dalje sasvim u redu. Jedna od ovih boljih zvala se "Ogledalo" i u refrenu je imala sledeći stih: „Zašto stojimo iza slomljenog ogledala?" Na ovo filozofsko pitanje još uvek nemam valjan odgovor.Elektronska muzička scena u Beču ima dugu tradiciju i poznata je širom sveta. Da li je bilo konkurencije ili su se DJ-i i autori muzike međusobno pomagali? Kako biste opisali šta je suština elektronske scene u Beču - po čemu se ona razlikuje?Ako govorimo o Beču - nije bilo međusobnog pomaganja, upravo suprotno... bilo je suparništva, zavisti i zameranja jednih drugima. Najpoznatiji su bili i ostali Kruder & Dorfmeister, ali za mene su tada bili mnogo zanimljiviji Patrick Pulsinger i Ilsa Gold. K&D su napravili sjajan downtempo zvuk, neke njihove stvari će zauvek ostati zlatne. Ali meni je to bilo previše chill out i opušteno. Više sam voleo uzbudljive acid komade. Možda se scena tako dobro razvijala tokom određenog vremenskog perioda, jer je definitivno donosila nešto novo: bio je to kraj Beča kao trajno usnulog grada. Nekoliko godina uopšte nismo puštali grad da spava - jedno fantastično vreme, koje je sve promenilo.Zašto ste nazvaili svoj prvi solo album "What if we don’t exist?/ Šta ako ne postojimo?" (2018), i po čemu se razlikuje od vašeg prethodnog rada? Kako biste opisali svoj sadašnji zvuk?Kada sam imao oko 12 godina, pokušavao sam da pravim muziku nalik Philipu Glassu - na klaviru koji se nalazio pored mog kreveta. Zadržao sam ovu naviku do sad. Pre izvesnog vremena prijatelji su me zamolili da snimim te stvari, a ja sam rekao "ne" - jer mi se nisu činile dovoljno završenim. Ali pre otprilike tri godine Michael Martinek iz Fabrique Records me je nekako ubedio da malo poradim na ovim kompozicijama - i odmah sam osetio pravu stvar. Još uvek osciliram između "umetničkog" pristupa i moje ljubavi prema pop muzici - izdavačka kuća mi uvek traži više eksperimentalnih numera, a kada izađem iz studija, shvatim da su se one nekako pretvorile u pop pesme... Zapravo najviše volim instrumentalne kompozicije, u kojima ne važe pravila - moram samo da se primoram da ne napravim ponovo još jednu pop pesmu (smeh).Moje najnovije stvari nisu previše udaljene od "Šta ako ne postojimo?", ali stav se promenio - sad donose pozitivnije raspoloženje i manje su sanjalačke. Trenutno radim na nekim eksperimentalnijim stvarima - prosto moram da prelazim granice i isprobavam nove pristupe, moram sebe da iznenadim, inače mi sve jako brzo dosadi.Jedna od vaših najnovijih pesama zove se "Beograd"? Odakle dolazi ova inspiracija?Aprila 2019. godine, prvi put sam došao u Beograd - i činilo mi se kao da se vraćam kući. Ne znam, možda sam u prošlom životu bio vlasnik beogradskog muzičkog kluba ili kafića... Ali pretpostavljam da je to pre svega zbog fantastičnih ljudi koje sam ovde upoznao, i živopisnog kulturnog duha ovog grada. Bio sam toliko impresioniran da sam po povratku u Beč čuo u glavi ovu pesmu - ona se toliko uporno vrtela, da je jedina mogućnost da je izbacim iz glave bila da je snimim (smeh).https://www.youtube.com/watch?v=qCSnA2Bn404