0
Povodom izložbe „Umetnost je život“ posvećene Eri Milivojeviću, koja je tokom oktobra postavljena u Gradskoj galeriji Užice a u okviru programa „Kulturna prestonica – Užice“, izvedeni su performansi Dragane Žeravac “Ne znam šta me je obuzelo, ali znam da jeste” i Sanje Latinović ”Bolje vidim u daljini”.
Ovo je još jedan način da se oda poštovanje i pokaže značaj umetnika Ere Milivojevića rođenog pre 70 godina, koji je živeo performans i čija dela nije bilo moguće predstaviti niti posmatrati u jednoj dimenziji.
Milivojević je praktikovao formu zvanu likovna sesija kao zamenu za performans, označavajući tako izraz kao prerastanje preseka događaja u određenu situaciju. U velikom broju svojih radova koristio je selotejp i sopstveni govor. Ova dva elementa Dragana Žarevac uzima kao polazište za svoj nastup a naziv performansa je Erina rečenica, zabeležena u video-radu Irene Paskali „Posvećeno Eri Milivojević”, koji je snimljen 2002. godine na radionicama Art Session (Remont, Sopotnica kod Prijepolja, Ečka kod Zrenjanina).
– Era je mnogo govorio. Kadgod bismo se sreli imao bi jednu dugu priču, a ja sam od tih brojnih njegovih izjava odabrala one koje imaju veze sa mnom. Nekad imam osećaj da me nešto obuzelo a ne znam šta, kako se performans i zove a što su Erine reči, kao i sve rečenice koje sam tokom ovog događaja izgovarala. Sa druge strane, unela sam i neke elemente iz mog realnog života a to je taj neki strah od okoline, događaja koji mogu da me zadese, povrede, pada, kretanja u nepoznatom, od ljudi… Najbolja metoda je da se suočiš sa svojim strahom i ne ostaneš paralizovan, pa sam odlučila da tako uradim. Selotejpom zatvaram oči i krećem se ka ljudima kako bih videla da li će me podržati – kazala nam je posle performansa Dragana Žarevac.
Svi kojima se približila i čiju ruku je dodirnula su je podržali a ona ih je vezala, kako kaže, “Erinim selotejpom”, posle čega smatra da podrška uvek postoji i da nema razloga za strah, jer ljudi možda i nisu toliko loši. Na pitanje koja je razlika između vidljivog i nevidljivog, objašnjava da je upravo zbog toga poželela da zatvori oči i oseti to što je nevidljivo.
– Često me zapahne neka forma, a ne znam kakva je iza toga suština. Kada se koncentrišemo da obratimo pažnju na ono što je iza vidljivog mi zapravo bolje vidimo. Sa zatvorenim očima mnogo su mi izoštrenija ostala čula, a naročito dodir. Osetila sam poruku od svake osobe koju sam dodirnula, a uvek je dobro dobiti odgovor od drugih na ono što smo mi. Sa godinama sam shvatila da drugim ljudima radim ono što i sama sebi. Razumevajući sebe i radeći na sebi, bolje prepoznajem druge ljude i oni mene – rekla je za Nova.rs Dragana Žeravac, međunarodno priznata i nagrađivana umetnica koja se bavi odnosom istine i stvarnosti.
Krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih, samostalno ili u saradnji sa drugim umetnicima, nastupala je u najznačajnijim galerijama bivše Jugoslavije i u inostranstvu. Njeni video radovi prikazani su na brojnim video festivalima, TV stanicama, izložbama i događajima širom Evrope i SAD. Dobitnica je nagrade Centra za medijsku umetnost i tehnologiju (ZKM) u Karlsrueu (1998), Zlatne sfinge za opus na Festivalu Video Medeja u Novom Sadu (1999), Nagrade Galerije na Memorijalu Nadežde Petrović u Čačku ( 2005), kao i brojne međunarodne nagrade i stipendije. Njeni radovi se nalaze u muzejskim i privatnim kolekcijama u Srbiji, Francuskoj i Nemačkoj.
Performans Sanje Latinović, pod nazivom „Bolje vidim na daljinu“, osmišljen za ovu priliku, psihički i fizički se oslanja na prirodu njenih ranijih postupaka.
Predstava jednostavnog toka, ali složene simbolike jer se odvija na dve strane reke. Publika na jednoj strani šetališta pored Đetinje dvogledom je pratila njeno kretanje. U performansu koristi ogledalo, sa kojim je često radio i Era Milivojević, na kome piše “Ti nikom nisi potrebna/an”a Sanja nam kaže da se taj natpis odnosi na kulturu.
– To je po mom mišljenju jedno činjenično stanje i jedna surova realnost, pogotovo kada su u pitanju umetnici, što je osećao i sam Era i njegovi savremenici ali i ove mlađe generacije. Uviđam da se nije desila neka velika promena u odnosu na to i ovo sada vreme. Mi smo na margini, nevidljivi i ne postoji neko suštinsko interesovanje za našu praksu, pogotovo za performans koji je i dalje publici nedovoljno jasan. Kultura više nikom nije potrebna, nema više medijski prostor a i ako ima to je minimalno. Sa druge strane, on se daje nekim nebitnim pojavama koje nemaju nešto ni da kažu a toliki medijski prostor jedu.
Umetnost je, anstavlja umetnica, i ranije bila pretnja jer je uvek ukazivala na neke bolne tačke društva ili neke situacije koje su političke strane želele da prikriju.
– Osvetljavanje tih situacija nije odgovaralo nijednoj politici. Pri tom ne ostvarujemo neke prihode kao industrije koje su u kapitalističkom svetu interesna zona, gde se sve meri novcem. U ovom društvu mi treba da budemo delić koji će da pravi neku proizvodnju, mali šrafčić a ne neka individua sa svojom glavom i razmišljanjem. To je oblikovanje čoveka koji nema svoje mišlljenje – priča nam Sanja.
Sve što navodi i što se dešava u društvu u odnosu na kulturu, vidi kao plan po kome je upravo kultura saterana u ćošak pa umetnici mogu da rade samo iz sopstvenog zadovoljstva, što je i Era radio. On se nije obazirao na to što nije nailazio na razumevanje, samo je radio, non-stop, performans je pravio 24 časa i u tome video smisao života.
Sanja Latanović diplomirala je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, odsek vajarstvo a master je završila na Odseku performans, na HKB Bern, Švajcarska. Iako po vokaciji vajarka, svoj rad uglavnom usmerava na performans, video i foto dokumentaciju, birajući ih kao polja umetničkog izražavanja. Kroz njih ispituje medij same skulpture, istražujući njen transformativni potencijal u odnosima materija – prostor – forma – ideje. Usmerena je na problematizovanje složene pozicije funkcionisanja pojedinca danas, u našem svakodnevnom suočavanju sa brojnim i različitim oblicima društvenog determinizma, imperativa i pritisaka. Dobitnica je Politikine nagrade za najbolju izložbu u 2022, kao i 43. nagrade Likovnog salona na Cetinju (2021). Njeni radovi se nalaze u brojnim zbirkama, kao što su: Muzej savremene umetnosti Beograd, Zbirka NLB (Slovenija), Galerija Nadežda Petović, Muzej u Smederevu, Muzej u Kraljevu…
Oba performansa ispratila je i autorka izložbe Era Milivojević “Umetnost jeste život” Una Popović, koja za Nova.rs kaže da je bila želja da autorke izvedu nešto što je nalik Eri a da ostanu unutar svoje prakse.
– Sanjini performansi su dosta dramatični i jaki, ona često radi sa ogledalima, sa staklom, što je Era radio dok je Dragana izvela takođe performans u njegovom duhu zbog medija selotejpa gde je izgovarala njegove rečenice. Zanimljivo je da su se osvrtale na medij i objekat koji je Era koristio a da su ostale u svom načinu izražavanja i praksi. Dragana nas je spojila tom trakom pa je to bio jedan kolektivni performans a Sanja je imala drugačiji nivo učestvovanja gde posmatramo kroz dvogled. Ta dvogledna objektivnost je opet neka referenca na ogledalu koja spaja i razdvaja. Tu smo aktivni posmatrači ali ne konkretno učesnici iako se interaktivnost prenosi – zaključuje Una.
Era Milivojević, jedan od pionira konceptualne umetnosti u Srbiji i Jugoslaviji, svakodnevno je živeo od umetnosti. Do kraja života (2021.) i svog umetničkog rada, insistirao je na doslednosti svog umetničkog izraza, čime se na specifičan način uspostavlja okvir „dematerijalizacije”.
Bonus video: Oktobarski salon: Izložba Estetike susreta
