"Ovo je vreme funkcionalnih idiota": Marko Tomaš za Nova.rs priča o sebi, porocima, ljubavi i novom romanu

Pisac i pesnik Marko Tomaš (Ljubljana, 1978) jedna je od retkih pravih književnih zvezda na ovim prostorima, čija svaka nova knjiga izaziva posebnu pažnju u javnosti. Takav je slučaj i sa njegovim drugim romanom “Knjiga za Maju”, koji je nedavno objavila “Booka”.

- Kažu da je traumatsko sećanje fragmentirano, nepovezano, izvan konteksta. E, strukturom ovog romana hteo sam da oponašam traumatsko sećanje. A, traum na nemačkom znači san i ako mi neko kaže da sam traumatizovan, to kao da govori da sam ceo svoj život sanjao. Dakle, hteo sam da zabeležim dosadašnji san – objašnjava Marko Tomaš za Nova.rs.

Deluje da je “Knjiga za Maju” tvoje najličnije delo, kao da si želeo da se skroz ogoliš. U stilu, evo, ovo sam ja, sa svim svojim slabostima, manama, porocima, strahovima…

- Sve što sam do sada pisao bilo je izrazito lično. Ali, u pravu si, hteo sam da kažem upravo to, ovo sam i ovakav sam ja. Mi smo kultura trača, svi na ovim prostorima nikad nismo uspeli da prevaziđemo to i postanemo civilizacija, a ja uvek kažem kad čujem neka ogovaranja – pa jao, ljudi, ne znate vi o meni ništa toliko loše koliko znam ja sam.

Ljubavni odnos u knjizi je kontroverzan, neobičan spoj vernosti i ivice propasti. Ko je u stvari za tebe ta Maja?

- Poznato je da sam opsednut svojom rekom Neretvom. Maja u arapskoj i hebrejskoj tradiciji znači izvor, reku. A ona protiče kroz celu moju knjigu. U indijskoj tradiciji pak znači iluziju, čaroliju. Ljubav je čarolija, ali i iluzija, i nemamo pojma s kog mesta dolazi i kako se sve može manifestovati. Vole se ljudi, ali svaki dugački odnos ima trenutke kada ljudi idu jedno pored drugog i onda periode kad se razilaze i ne razumeju. Uglavnom, to je jedini rat na koji pristajem.

“Više sam voleo noćne spodobe. Gazde kafana, pijance, sitne kriminalce. S njima, uglavnom, nije moglo biti dosadno”, pišeš u novoj knjizi, distancirajući se od kolega pisaca. Tragaš li uvek za “frikovima” u životu?

- Ušao sam u srednje godine i sve više tragam za unutrašnjim mirom, iako me po inerciji i dalje progone nemiri, sva prošlost kao da se sručila pred mene. Više nemam potrebe da tragam, jer sam postao onaj na kojeg su me roditelji upozoravali i okružen sam takvim ljudima, živimo zadnje godine kakve-takve mladosti. Pukli smo, hoću reći. Poslednja rokenrol generacija svira svoje zadnje koncerte.

Pitaš se u novom romanu, da li ima smisla uopšte pisati posle Dostojevskog: “Šta tu iko od nas ima dodati?” Stvarno pomisliš to ponekad ili samo dobro zvuči kao misao?

- Da ne mislim ne bih napisao. Ali ipak ja i dalje pišem. Uvek se postidim kad me nazovu pesnikom, to sam hteo da kažem, imam utisak kao da me stavljaju u istu rečenicu s Miljkovićem, Puškinom, itd. A to je uistinu sramota. Ali, kakva vremena i ljudi takav i Puškin.

Sećam se književne večeri u KC „Grad“, koju si prošle godine imao zajedno sa Milenom Marković. Videlo se da ste bliski, jedan svet, bratstvo u potrazi za sobom i pravim stihom koji ne laže. Pomislio sam tada da istinski umetnici i pesnici moraju da budu drugačiji, da štrče i da su, na neki način, otpadnici.

- Milena i ja se uistinu sjajno nadopunjujemo. S tim da, često sam to isticao, kada čitamo naizmenično, dobija se utisak da ona predstavlja muški, a ja ženski princip. Iako se u mnogo čemu politički ne slažemo, naš životni pogled na svet i moral je isti - rokenrol. Bili smo uvereni da će život biti neprestana žurka, ali svet se odjednom uozbiljio. Sada ispada da jesmo otpadnici. Uostalom, bavljenje umetnošću za sobom povlači specifičan stil života, drugačije, ako smem da kažem, i dublje uvide u život. A njih možeš steći samo ako ideš do kraja.

Prošle godine je u potkastu “Agelast” kod Galeba Nikačevića zabeleženo tvoje gostovanje u “specifičnom” stanju, koje si stoički šerovao na društvenim mrežama. Nemaš strah da li će ljudi da te osude ili sažaljevaju?

- Kako rekoh, mi smo kultura trača. I ljudi su skloni da sude svemu što njima nije svojstveno. Došao sam na snimanje u ponedeljak ujutro nakon što sam bančio ceo vikend, a onda smo Galeb i ja nastavili. Bože mili čuda velikoga, pijani pesnik, ko je još za to čuo?! A, to što im uglađeni kravataši rasturaju državu i društvo, o tome ne vode računa. Ovo je vreme funkcionalnih idiota. Nije me briga šta “nosozabadala” u tuđe živote misle o meni. Ni ja se ne mešam u njihovu dosadu koja dovodi do toga da osuđuju druge zbog bilo čega, a pogotovo zbog stila života.

Mnogo si se selio u mladosti, bio si neka vrsta nomada. Da li osećaš da si se skrasio u Zagrebu? Zadovoljan si svojom svakodnevnom rutinom?

- Još pokušavam da je stvorim. Malo sam izgubljen, ni star ni mlad. Kad god dođe veče, mene zasvrbi kako bih napolje, a s druge strane bih i čaj i serije i šuškanje na kauču. Strpljen-skrašen.

Pisac Svetozar Vlajković je rekao da je književna umetnost rađanje lepote iz ljubavi inteligencije sa emotivnošću. Šta je za tebe?

- To je lepo rečeno, ali za mene je književnost i prostor igre, ostavlja mi mogućnost da budem dete i igram se jezikom, jer nije ovde samo posredi pitanje forme i sadržaja nego i načina na koji se igram jezikom. Pitanje je, dakle, stila.

Karl Uve Knausgor je dosta uzburkao književnu scenu svojom “radikalnom iskrenošću”, i “totalnom” autofikcijom. Da li je uticao na tebe, i da li je autofikcija budućnost književnosti?

- On konkretno nije uticao na mene. Bila je pre njega i Ani Erno, Dovlatov... Knausgor je samo to dobro izreklamirao jer, na žalost, u kapitalizmu mi ne prodajemo samo svoj rad, svoje delo, mI prodajemo sebe.

Malo je književnih zvezda na ovim prostorima, ali ti si ipak jedna od njih. Da li si zadovoljan onim što si do sada uradio, i šta je to što te čeka sutra? Imaš li još neke snove koje nisi ostvario?

- Imam li, dakle, trauma koje nisam još doživeo (smeh). Uradio sam to što sam uradio, nazad se ne može. Postoje neke naznake da bih mogao da radim neki scenario, recimo. Dramu sam već pisao, prošla je prilično dobro u tzv. regionu. Volim nove forme, jer su mi novi zanatski izazov. S dvojicom prijatelja, kao pravi sredovečni muškarci, planiram da osnujem pank bend. Nemamo još mnogo vremena da budemo neozbiljni.

Misliš li da ima nade da ćemo skoro gledati Srbiju bez Vučića ili je previše “namazan” i jak?

- Nije Vučić problem već sistem koji nije demontiran na vreme. Demokratija je tek privid. Pogledajte bilo koju razvijenu državu. Sistem održava ko god dođe na vlast, eventualno se promeni javna retorika. A, plašim se demontaža sistema u Srbiji vodi ka onome što se dogodilo Zoranu Đinđiću koji je to jedini istinski pokušao. Uostalom, pogledaj BiH, recimo, Milorad Dodik je na nekom od nivoa izvršne vlasti još od sredine osamdesetih, duže od Tita, čoveče. O čemu mi tu pričamo? Ipak, kakav god je sistem bilo bi lepo da ne slušamo više ove ustašiće, četničiće i handžarlijice. Dakle, i promena javne retorike i medijskog prostora je promena nabolje u našim uslovima.

Bonus video: Jelena Lengold - U Srbiji su pisci potpuno apatični i bez ikakvog političkog stava