0
Dokumentarni film "Svjetla Sarajeva" omaž je našem hramu sporta i muzike, Skenderiji, sarajevskoj raji i Pušenju, kažu za Nova.rs autori dokumentarca koji je svetsku premijeru imao na Sarajevo film festivalu.
„Ovo je priča koju bi svako želio imati i na javi i u snu; priča o jednoj ulici, jednom kvartu, priča o jednom rokenrol bendu i njegovoj publici; ali ovo je i priča o jednom gradu čija je sudbina da se u njemu rađaju i događaju čuda…“, ovim rečima, uz poziv publici da „uđe u svjetla tog grada“, počinje dokumentarac „Svjetla Sarajeva“.
Jedan od filmova koji je doživeo svetsku premijeru na nedavno završenom 28. Sarajevo film festivalu, jeste dokumentarac „Svjetla Sarajeva“ Srđana Perkića. Kada se 2019. navršilo pedeset godina od nicanja legendarne sarajevske dvorane Skenderija, Perkić je rešio da to ovekoveči kroz dokumentarni film, ali iz neobičnog ugla. Jer, pola veka istorije sarajevske dvorane ispričano iz vizure Seje Seksona, lidera i frontmena grupe Zabranjeno pušenje.
Govoreći o filmu, čija je premijera u Sarajevu bila rasprodata i tražila se karta zbog čega su uvođene dodatne projekcije, reditelj Srđan Perkić i izvršna producentkinja Sabrina Beširević ističu u razgovoru za Nova.rs da „Skenderiju u Sarajevu svi vole da nazovu hramom muzike i sporta“:
– Kada je otvorena Skenderija 1969. godine, tada se desila i premijera filma „Bitka na Neretvi“, što je bio najveći spektakl nakon Kjubrikovog „Spartaka“. Ali, Skenderija je donela potpuno novu dinamiku i promenila kulturni aspekt ovoga grada. Prvobitna ideja za Skenderiju bila je da se od nje pravi „nova“ Baščaršija, a i danas je podeljena na tri dela – kulturni, sportski i ekonomski. Dala je novu vrstu prostorne tipologije ovom gradu, a našim generacijama šansu da vidimo najbolje umetnike, sportiste, koji su čak i stasali u podrumima Skenderije – seća se Perkić.
Ukazuje i da su do pojave Skenderije postojale isključivo sajamske hale koje bi se koristile samo dva puta godišnje, zarad sajmova, da bi se onda sve promenilo:
– Identitet Sarajevu dala je ta zgrada koja je rađena u vrlo interesantnom arhitektonskom obliku i postala je vrlo brzo ponos ovoga grada – priča reditelj.
Narator filma „Svjetla Sarajeva“ je Sejo Sekson, a odabrali su baš ovog sarajevskog muzičara da ispriča priču jer je, kako kaže Sabrina Beširević, frontmen Zabranjenog pušenja jedan od retkih savremenika, koji je radio i onda, pre pedesetak godina, ali ne posustaje ni danas:
– Interesantno je bilo čuti i istorijsku i personalnu priču. I to kako se sve odvijalo iz njegove perspektive. U Sejovim pričama je toliko toga zanimljivog, od samog detinjstva i odrastanja, zatim želje za uspehom, nastanka benda, borbe, a i života posle svega, uz trijumfalni kambek nakon rata – priča Beširevićeva, dok Perkić ovako opisuje Seksonove storije:
– To je intimna priča puna mladalačkih snova, prvih uspeha, pa čak i padova, kao što je i život svih nas. I upravo zbog toga je autentična. A i prvi ozbiljan koncert Zabranjenog pušenja desio se upravo u Skenderiji, a na zajedničkom jubileju dvorane ovaj bend je izabran da nastupi kako bi obeležio 50 godina Skenderije, ali i 35 godina Zabranjenog pušenja. I zato Sekson. Ovo je i priča o jednom gradu, njegovom identitetu i jednostavnim ljudima koji su bili inspiracija za pesme Zabranjenog pušenja. Uostalom, Zabranjeno pušenje je najautentičniji sarajevski bend – smatra reditelj.
Upitan koliko ime filma „Svjetla Sarajeva“ nosi višestruko značenje, Perkić napominje da sam naziv ima „metaforički karakter“:
– Ovo je jedan lep poklon i omaž svim divnim sportistima, izvođačima, svim mitovima i legendama ovoga grada, a na kraju i tim jednostavnim sarajevskim ljudima koji svojim šarmom često znaju da osvoje sve. Rekao bih da su „Svjetla Sarajeva“ sintagma koja opisuje pačvork u kojem mi živimo i lepotu ovoga grada. U ambijentalnom smislu smo izabrali jednu hladnu sarajevsku noć, koja je jako inspirativna, bez nekih turističkih aduta, zato što u njoj možeš da uživaš na specifičan način. I ta svetla grada se stalno menjaju. Kad pogledaš u Stari grad, ona su prigušena, skrivena, a opet kad vidiš nebodere koji su nastali tokom socijalizma, s tim upaljeno-ugašenim svetlima, dobiješ interesantan patern i utoliko je značenje više nego dvostruko. Ostavljamo gledaocima da sami interpretiraju…
Sve te ljude i sva ta svetla, koje pominje reditelj, opisalo je Pušenje, kako kaže izvršna producentkinja, još davno u svojim pesmama:
– Inspirisani svim tim svakodnevnim ljudima Sarajeva članovi Zabranjenog pušenja napravili su brojne pesme. I film je posveta toj sarajevskoj raji – kaže Beširevićeva, a Srđan Perkić na kraju otkriva ko su za njega, ako izuzmemo Seju Seksona, danas mitovi i legende Sarajeva:
– Kada sam pravio film setio sam se svih idola, s kojima sam rastao, od Bertolučija, Felinija, preko čitave plejade divnih režisera, sve do Almodovara. Međutim, ovaj novi bosanski talas – ljudi koji se bore da bi sklopili naš novi mozaik, mitovi su u koje danas beskrajno verujem. Elmir Jukić, Srđan Vuletić, Jasmila Žbanić, Danis Tanović, Pjer Žalica, koji uspevaju da se izbore s ogromnim izazovima i naprave filmove, za mene su danas mitovi Sarajeva!
Bonus video: Mads Mikelsen u Sarajevu
