Među šest romana koji su ušli u finale 69. NIN-ovog izbora jesu i tri naslova koja su potpisala dame. To su Danica Vukićević s naslovom "Unutrašnje more", Mirjana Drljević za knjigu "Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo" i Marijana Čanak za roman "Klara, Klarisa".
Osim što su žene zajedničko Danici Vukićević, Mirjani Drljević i Marijani Čanak jeste i to što su u finalu našeg prestižnog književnog priznanja s romanima prvencima. Još jedan kuriozitet jeste i taj da je Drljevićevoj ovo i prva objavljena knjiga.
Predstavljamo tri dame koje su u finalu konkursa za NINovu nagradu, čiji će laureat biti poznat u ponedeljak, 23. januara oko podneva.
Bilno zabavna i zabavno bolna knjiga, reči su koje je o „Unutrašnjem moru“ ispisala za Nova.rs naša književna kritičarka Vladislava Gordić Petković. Svaka od dve stotine stranica romana Danice Vukićević „Unutrašnje more“ (izdanje „Nojzaca“), sadrži šest, sedam kratkih proznih zapisa o književnosti, književnim pravcima, piscima, sujetama, egu, ambiciji, karijeristima, veri, strahu od nepoznatog, mizoginiji, nasilju, talentu, klasama, politici, feminizmu…
Vukićevićeva, kako piše novi NIN, u romanu zapaža: „Narkomani su nekada bili gospoda…“ Temelj za sve priče u knjizi jesu naratorkina sećanja na oca i majku, ili likovi koji se pojavljuju u jednakim intervalima – sestra, ćerka, Nebojša, Tišma. Slike izranjaju iz prošlosti, dok naratorka duboko zaranja u svakodnevicu. Čini se da naratorka satarom pravi inventar svog života…
– Opšte je mesto da se pažnja i usredsređenost ne slažu s akutnim stilom života naivno nazvanim brzi. Ranije, u davna vremena, ljudi su pisali i čitali uz sunčevu svetlost ili uz sveću; pasije, oratorijumi, grandiozna dela nastajala su, iz naše perspektive, u nemogućim uslovima. Ko ih je privijao na srce, ko je čitao te tvorevine? Kako da nađemo to što je neko za nas stvorio? U reklami, u algoritmu… U bukvalnosti zakačenog/ponuđenog ili preko intuicije i samosvesti… Zar nam iko brani da namesto provizornog idemo po svoje/stvarno iskustvo – pita se Danica Vukićević u kratkom razgovoru za novi broj NINa.
Danica Vukićević, koja je rođena u Valjevu 1959. godine do sada je objavila knjige poezije „Kao hotel na vetru“, „Kada sam čula glasove“, „Šamanka“, „Luk i strela“, “Prelazak u jednu drugu vrstu”, „Visoki fabrički dimnjaci“, „Svetlucavost i milost“, „Dok je sunca i meseca“, „Ja, Klaudija“, ali i dela kratke proze „Na plažama“ i „Život je gorila“, odnosno zbirke pripovedaka „Majka obrnutih stvari“. Ovenčana je nagradama „ProFemina“, „Biljana Jovanović“ i „Milica Stojadinović Srpkinja“, a bavi se i književnom kritikom i esejistikom.
Debitantska knjiga „Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“, koja je nagrađena na prvom konkursu izdavačke kuće Booka i OTP banke za najbolji neobjavljeni roman je, prema rečima autorke, i detektivski roman.
– Inspektorka traga za nestalim, najverovatnije otetim devojkama. Postoji, međutim, još jedan plan romana – ono što se događa danas samo je posledica niza događaja iz prošlosti. Tako se otvara prostor za prisećanja koja razlamaju vreme u romanu, pojavljuju se usred radnje i presecaju je, izlazeći pritom iz žanrovske matrice – kazala je za beogradski nedeljnik Mirjana Drljević.
Govoreći o romanu, koji je objavila „Booka“, precizirala je da su junaci deca i unuke vojnih lica i njihovih supruga iz jednog novobeogradskog bloka. Dakle, posredi su ljudi koji su odrasli u vojnom bloku, svojevrsnoj Jugoslaviji u malom, kroz čije je sudbine autorka pronašla svoj prozni glas.
– Svi glavni likovi su žene, i mislim da naša književnost zaslužuje dobre ženske likove koji nisu u funkciji muških likova, niti patnice patrijarhata. One žive svoje ženske živote kako najbolje umeju – objasnila je autorka, precizirajući da je sam naslov dela, inače parafraza stiha Olge Fjodorovne Bergoljc:
– Taj stih govori o tome da smo zaboravili ne samo njih, već ni ne znamo šta i koga treba da pamtimo – ko su zlikovci, a ko heroji naše bliske prošlosti i kakvo obećanje bi sada trebalo dati i kome – reči su Mirjane Drljević, koja je rođena u Beogradu 1971. godine, a do sada je potpisala drame „San o Svetom Petru Cetinjskom“ (izvođena u Crnogorskom narodnom pozorištu i javno čitana u Narodnom pozorištu u Beogradu), i „Suncokreti“ (izvođena u Narodnom pozorištu „Sterija“ u Vršcu).
Roman „Klara, Klarisa“ donosi priču o mreži rizičnih odnosa u koju je upleten centralni ženski lik. Tu su, kako je navela za NIN autorka Marijana Čanak, blizanački odnos, odnos prema poreklu, prema stečenim sestrama, izgubljenim prijateljstvima, ljubavnicima, bračnom partneru i materinstvu.
– U pozadini svih tih odnosa suštinsko je pitanje odnosa prema sebi. Klara se udaljava od sebe ne bi li tragala za sobom, neprekidno se pitajući: kako da ostanem verna sebi, a da se pritom ne otuđim od sveta? Lik Klare otvara pitanje o podvojenoj ličnosti, ali ne u smislu dijagnoze, nego kao opšteljudskog iskustva. Klaus, Klarin brat blizanac, ima ulogu njenog antipoda, ali su njihove suprotnosti spojive. Biraju različite staze na putu do sebe – reči su Marijane Čanak o „Klari, Klarisi“, romana koji je objavila kuća „Bulevar books“.
Književnica smatra da postavljanje pitanja znači otvoriti vrata ka spektru mogućnosti.
– Bolno je ne živeti sebe ili biti puki posmatrač sopstvenog života. Priznavanje bola umesto njegovog negiranja ili mazohističkog užitka nužan je korak ka otrežnjenju. Ono o čemu se ćuti ima neopozivu vlast nad nama, pa je bolje otvoriti bolnu temu nego biti žrtva njenog neizgovorenog narativa – smatra spisateljica rođena u Subotici 1982, koja veruje da književnost ima moć da nas izvede iz kolektivnog transa, iz iluzije, iz nametnutih ili nasleđenih obrazaca postojanja.
Marijana Čanak objavila je knjigu proze „Ulični prodavci ulica“ i zbirku priča „Pramatere“, dvostruka je dobitnica nagrade „Laza K. Lazarević“, a kratke priče su joj prevedene na engleski, nemački, albanski i makedonski jezik.
Bonus video: Milena Marković
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar