0
Njegov rad je oduvek karakterisan kao "zastrašujući", "neobičan", "nakaradan", ali danas čuveni reditelj "Tvin Piksa" predstavlja gotovo suprotnost tome. Dejvid Linč puni 20. januara 77 godina, te nije zgoreg podsetiti se koliko je dosad stvarni život sustigao njegove mračne i genijalne vizije iz kultnih dela.
Osim njegove „svetosti“ Kijanua Rivsa, postoji još jedna univerzalno voljena figura na mrežama – Dejvid Linč. Ekscentrični deka na internetu neprestano se javlja svakog dana sa svojim dnevnim vremenskim prognozama, udara u gong za transcendentalnu meditaciju i pravi minijaturne štale na farmi za svoju najmlađu ćerku Lulu.
Njegova druga zanimacija je lutrija u kojoj – naizgled ni iz čega drugog osim iz bespotrebnog oduševljenja i zabave, izvlači lopticu sa nasumičnim brojem. Njegov broj je, kako je više puta istakao kako u intervjuima, tako i u svojim ostvarenjima – broj 7!
Stan Doroti iz filma “Blue velvet”, priča o požudi, nasilju i voajerizmu, bio je na sedmom spratu. Pod tim brojem bila je i kancelarija Gordona Kola u Filadelfiji kojeg glumi u “Tvin Piksu”… Dejvid Linč će 20. januara napuniti – 77 godina. Dakle, kako piše „Gardijan“ u tekstu posvećenom kultnom reditelju, nema boljeg trenutka da se zapitamo: kako je ovaj nekada eksentrični umetnik – čije je delo prepuno uzavrelih psihopata i patuljaka i koji se poslednjih 20 godina vraćao isključivo svom eksperimentalnom i izazovnom radu – postao tako prijatna, kulturna pojava!?
Ovakav preokret izgleda još manje verovatan kada se uzme u obzir njegov položaj sredinom 90-ih – “Twin Peaks: Fire Walk With Me”, mučan za gledanje, bez humora, prema štampi u Kanu 1992. godine gde je izviždan, kao i pet godina kasnije “Lost Highway” koji nije bio mnogo toplije primljen.
Kako je Dejvid Foster Volas definisao u svom eseju iz 1996. godine „Linčovsko“ je „posebna vrsta ironije u kojoj se pojmovi sablasno i svakodnevno kombinuju na takav način da se zadrže večno jedan unutar drugog“.
“Linčovsko” je pridev koji se koristi za opisivanje bilo kakvog čudnog i ezoteričnog, poput onog osećaja kada gledate “Donnie Darko” i “True Detective”. Nikada nije bio mejnstrim, ali je koketirao sa tim na svoj “izvrnut” način. Tako je njegova destabilizujuća vizija postala uobičajeno sočivo za sagledavanje istine o „normalnom svetu“. Linč koji igra Džona Forda, možda najuspešnijeg od svih reditelja zlatnog doba, u “Fabelmanovima” poslednjem filmu Stivena Spilberga je najbolji primer njegovog iskrivljenog odnosa sa mejnstrimom.
Od fijaska “Dine”, bio je žestoko beskompromisan do tačke kada je uspeo da ubedi veliku TV mrežu da efikasno finansira 18-satnu avangardnu dramu u trećoj sezoni “Tvin Piksa”. Linč je živi paladin kreativnosti pun nikotina, koji uprkos tome što se pojavljuje u dokumentarcima i piše knjige u kojima se veliča ono što naziva „umetnički život“, on održava urnebesnu tvrdoglavost da nikada ne otkrije ništa specifično o svom procesu ili značenju svog rada.
Paradoksalno, blistava iskrenost ispunjava Linčeve filmove, i to je nešto što nedostaje u klasifikaciji Fostera Volasa zasnovanoj na ironiji. To je ono što i dalje privlači ljude k njemu u ovoj eri društvenih mreža i lažiranja.
Ali, Linč je iskren prema svim vrstama drugih osećanja, posebno kada je reč o nepodobnim i nedopustivim. Volas to naziva „psihičkom intimnošću“ koja dolazi direktno iz rediteljeve psihe.
Malo ko je mogao da učini da bezazleno učenje iz detinjstva postane izvor crno-komičnog iskonskog straha, kao u njegovom studentskom filmu “The Alphabet” iz 1968. Skoro sve što radi, bez obzira koliko je tobože neobično, potcrtano je autentičnim emocijama: uporedite prvih 17 epizoda “Tvin Piksa”, kada je Linč bio u potpunosti uključen, sa teškom, samosvesnom šašavošću velikog dela onoga što je usledilo.
Uznemirujuće je predusretljiv i sa seksualnim nasiljem, i često se po procentu žrtvovanih žena poredi sa Hičkokom. Posle #MeToo pokreta, pomislili biste da bi ga ovo moglo učiniti neukusnim – ili ga barem staviti na nišan nekog teškog diskursa. Doroti Valens, Lora Palmer, raskomadana dama iz “Lost Highway” Rene, ogorčena devojka Dajan Selvin u “Mulholland Drive”, „žena u nevolji“ Niki Grejs u “Inland Empire” : može se reći da Linč definitivno ima svoj tip.
Ali, on dosledno izokreće mizoginiju i preokreće muški pogled tako što u potpunosti ove žene čini životnima, punim žara, što je retkost za muškog reditelja. On se igra sa dihotomijom Madona/kurva žene iz filma noar, ali je pretvara u nešto još više. Nakon što saznamo da je kraljica mature “Tvin Piksa” Lora Palmer bila osuđena na propast klasične fatalne žene, ona je vaskrsla kao metafizički simbol sposobnosti da izdrži cikluse nasilja.
U remek-delu “Mulholland Drive”, na kraju je dvosmisleno da li je Beti Elms kreacija snova, da li je ubistvo ili samoubistvo Dajan, iako je ovaj san stvarniji od stvarnosti, ili je uopšte važno šta je tačno. Linč će predstaviti Holivud u svim njegovim težnjama i prljavštini. Ove žene dolaze kao duhovi prošlog sistemskog ugnjetavanja, ali ga na kraju narušavaju na način koji Linča drži i dalje vrlo uključenim u razgovor sa aktuelnom rodnom politikom. U skorijem dokumentarcu “Lynch/Oz”, konstatovano je da je u njegovom radu trauma izvor transcendencije.
Ako je Linč sposoban za ovu radikalnu empatiju, da li je tama u njegovim filmovima podjednako i njegova?
Koliko i pogođene žene, filmovi su puni strejt muškaraca koji izgledaju kao da su njegova strana novčića – nesrećni posmatrači čudovišta kao što je Frenk But iz “Blue Velvet”, ali progonjeni mogućnošću da to postanu. Što se dešava sa pomahnitalim saksofonistom, još jednom linčovskom tvorevinom, u zagrljaju „disocijativne fuge“ (amnezije uzrokovane stresom) u “Lost Highway”.
Zapanjujuće je ne samo da je Linč sam režirao ključnu epizodu “Tvin Piksa” – “Lonely Souls”, gde je identitet demonskog ubice Boba konačno otkriven u šokantno brutalnom stilu – već i kako on to lično predstavlja. „Leland kaže da se vraćate u Misulu, Montana“, govori Bob svojoj poslednjoj žrtvi, misleći na rediteljev rodni grad.
Linč ostaje snažno deo duha vremena iz dubljih razloga: naša vremena su ga sustigla i postala više linčovska, više zbunjujuća, fragmentirana i podložna šokantnim poremećajima, ali on ostaje da se “vozi na tim telasima”.
“Twin Peaks: The Return” nije bilo ružičasto nostalgično vraćanje početku; u stvari, aktivno je uništio to osećanje. Ili kako je Pulman nedavno rekao o “Lost Highway”: „Možda je ta stvarnost ono u čemu sada živimo. Gde ljudi odjednom kažu stvari u koje ne možete da verujete da bi ih izgovorila ista osoba.“
Naročito u današnje vreme interneta, teško je trajno odvojiva vrlina od poroka, ali upravo i jeste Ličovo veliko moralno ubeđenje bilo da nam pokaže u kojoj meri su dobro i zlo neraskidivo umotani jedno oko drugog i koegzistiraju u istoj osobi. Koliko god želeli ili ne želili, Linč je u nama putem svojih kultnih dela posejao seme svoje genijalnosti i viđenja života koje se pokazalo proročki u vremenima u kojima danas živimo.
Bonus video: Tarantino
