Život van ovog benda za mene nije bio moguć. Pre više od 20 godina, kada je bend privemeno prestao da radi, možda sam prvi put u životu imao osećaj da sam "na ulici", kaže za Nova.rs frontmen Kande, Kodže i Nebojše Oliver Nektarijević.
Bend Kanda, Kodža i Nebojša će večeras, velikim koncertom u Bašti KST-a proslaviti 30 godina postojanja, a tim povodom razgovarali smo sa Nektarijevićem koji za Nova.rs priča o počecima, povratku u KST, prostor gde su 1992. pobedili na Palilulskoj olimpijadi kulture, a potom u narednim godinama održali neke od najvažnijih svirki, kao i novom singlu „Beton“ koji će izaći na istoimenom devetom albumu.
KKN su tri decenije postojanja obeležili vinilom „Popis“ 2020, ali je zbog pandemije proslava „produžena“, te bend očekuju brojni nastupi po Srbiji. Kada se osvrne, Oliver Nektarijević, kako priznaje, vidi „put koji nije mogao drugačiji biti“.
– Kakav god da je bio, za mene to bio jedini put, čak i ako je stranputica. Postojali su i neki drugi izbori, ali kao da život van ovog benda za mene nije bio moguć. Odvajanje od benda, koje se dešavalo nekoliko puta za ove 32 godine, svaki put sam doživljavao kao odvajanje od sebe. Pre više od 20 godina, kada je bend privemeno prestao da radi, možda sam prvi put u životu imao osećaj da sam „na ulici“ u onom teškom smislu te reči – kaže Nektarijević.
Evocirajući uspomene na KST, SKC i slična mesta odakle je sve počelo, ukazuje da ti prostori u njemu uvek bude posebnu emociju.
– Na tim mestima u gradu smo odrasli, proveli mnogo dobrog vremena. Na neki način su nam to bile, u dečaštvu i ranoj mladosti, večernje i noćne dnevne sobe… Dovoljno je samo da prođem pored SKC-a ili KST-a i da me nešto obuzme. Možda nostalgija – sugeriše naš sagovornik.
A to vreme njihovih početaka vezano je i za nestabilnu političku situaciju i rat, ali muzika je bila neka vrsta otpora…
– Muzika nam je tada bila poput neke neminovnosti, nešto što nam se nametnulo iz čiste ljubavi. Pa, kako to odbiti, okrenuti joj leđa? I dok su neki „batalili“ muziku jer su možda negde drugde videli bolju budućnost, svima nama koji smo joj ostali posvećeni život je u trenucima bio rizičan, težak, onespokojavajući.
Prisećajući se mnogih grupa podseća da je nedavno ispred paviljona Cvijete Zuzorić otvorena ulična izložba fotografija bendova iz 90-ih koja je najbolje svedočanstvo tadašnje rokenrol scene.
Naša scena ostala je bez mnogih velikih imena, a Oliveru je, kako nam setno priča, najteže pao odlazak legendarnog beogradskog trubača i kompozitora Zorana Erkmana „Zerkmana“ koji je preminuo 2013. godine.
– Teško podnosim odlaske kolega, ali Zerkmanov mi je pao ubedljivo najteže. Mnogo mi nedostaje. Teško da prođe dan, a da ne „porazgovaram“ s njim. I vrlo često se smejem u toku razgovora, često i nasred ulice, pa me ljudi gledaju kao da nešto nije u redu s tobom. Bio je nesvakidašnje duhovit, u duši večiti dečak. Ali, poslednjih godina mi se žalio kako ga nervira kada ga u nekim svakodnevnim situacijama nepoznati oslovljavaju sa „dečko“: „Kakav bre, dečko, šta se desilo sa onim najosnovnijim – izvinite, gospodine?!“ – seća se Zerkmanovih reči Oliver.
Nedavno je izašao novi singl KKN „Beton“ po kojem nasloviti i album. Upitan koliko je puta, nakon što je „poljubio beton“, poželeo da ne ustane i šta ga je dizalo, ovako odgovara:
– Pored vere, nade, ljubavi i stava, muzika je veoma često bila ta koja me je dizala!
I dok ga je osećaj slobode uvek čuvao da „ne prsne“, danas ga, veli, pronalazi u sitnicama.
– Sloboda je u mislima, muzici, okolini, u mogućnosti da dovoljno vremena mogu da provodim sam, ili sa onima do kojih mi je stalo, koje volim. I u zdravlju, koliko god da ga ima.
Podsećamo i na stihove pesme „Vera, nada, ljubav i stav“ i za kraj pitamo šta je od toga najteže danas sačuvati:
– Živim svoj život i trudim se da sačuvam veru, nadu, ljubav i stav, kao što pesma kaže. Od toga zavisi mnogo toga u životu. Čini mi se da kad čovek radi na sebi, neminovno radi i na svom stavu – zaključuje Oliver Nektarijević.
Na koncertu u KST biće izvedene brojne, sada već kultne pesme, a izdvajamo „Kafane i rokenrol“ i sećamo se „divnih dana“ kada je bilo pravih boema i druženja, kojih, prema Oliverovom mišljenju, nema više…
– Najbolji trenuci su bili u „Manježu“, kad se gomila klinaca iz bašte SKC-a pomeša sa matorcima koji su sedeli u toj kafani po ceo dan. Tu se prevazilazio svaki generacijski jaz i uspostavljalo suptilno razumevanje. Toga više nema. Sve je drugačije. I klinci i matorci. A danas takva mesta uglavnom prepoznaš po niskoj ceni „stomaklije“. Obično su negde oko pijace – smatra i priznaje da je uz rokenrol uvek išao „poseban način života, alkohol, prekidanje stvarnosti“, ali od svega najvažnija je ljubav bez koje ništa ne bi imalo smisla.
Bonus video: Život na srpskom – gost Oliver Nektarijević (KKN)
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar