0
Najveća zbirka filmske literature ikada sabrana u ovom delu Evrope delo je supruge slikara Petra Dobrovića dok bez zalaganja Aćimovića Jugoslovenska kinoteka možda ne bi bila jedna od pet najbogatijih na svetu.
Planinarila je, bavila se jogom, bila dvorska dama kraljice Marije, a takmičila se i na teniskom turniru u Zagrebu 1923. godine.
„Kada su došli drugovi, niko se nije usudio da je naziva ’drugarice’“, govorio je Vladimir Pogačić.
Bila je Olga Dobrović gospođa. Jedan od najpoznatijih jugoslovenskih slikara (na)pisao joj je: „Život je lepši od umetnosti – kad te se setim.” Ostavila je Beogradu jedan od najvrednijih umetničkih legata. Najveća zbirka filmske literature ikada sabrana u ovom delu Evrope njeno je delo.
U to isto, postratno vreme, kopije filmova iz tašmajdanskih pećina rashodovane su u fabrici obuće „Borovo”. Filmske trake pretapane tutkala radi. Za mnoge, ne samo sineaste, Olga Dobrović bila je i ostala mitska figura, jedan od nosećih stubova Jugoslovenske kinoteke.
Miraz gospođe Dobrović
Kada je Tito 1949. potpisao dokument o osnivanju Jugoslovenske kinoteke, gospođa Dobrović donosi vredan „miraz”. Jugoslovenska kinoteka dobija biblioteku s arhivom, jedinu takve vrste na Balkanu. Radila je na tome još od 1946. u Komitetu za kinematografiju. Vodila je i usavršavala kinotečku biblioteku, starala se i o njenoj afirmaciji u svetu.
I dok su, ne samo, filmske oči bile uprte u probijanje tunela Vranduk, nedaleko od njega Vladimir Pogačić udarnički čita Andrea Bazena – studiju o Vilijamu Vajleru i Orsonu Velsu, koju je pozajmio od Olge u Komitetu za kinematografiju.
– Kada sam jednom prilikom navratio u biblioteku Komiteta za kinematografiju, pronašao sam samo jedan primerak scenarija na policama. Olga Dobrović mi je objasnila da sve knjige koje stignu idu prvo na sto Vuča (Aleksandar Vučo, romansijer, pesnik, nadrealista, tada predsednik Komiteta za kinematografiju jugoslovenske vlade, prim. aut.). Neke zadrži, druge daje Radošu (Novaković, reditelj, scenarist, profesor, prim.aut.), koji ih ne vraća. Ona se ljuti, jer je došla s ambicijom da stvori pravu, veliku filmsku biblioteku – sećao se Vladimir Pogačić u „Imaginarnim zapisima”.
Kada je pred Biblioteku Jugoslovenske kinoteke stao Božidar Zečević, istoričar filma, filmski kritičar i profesor ,zaustio je: „Sezame, otvori se”…
– Biblioteku je zaverenički i posvećeno čuvala. Oko sebe je već tada zaštitnički okupljala nas, nekolicinu zaljubljenika u filmsko nasleđe. Učila nas je da upijamo filmske knjige, ne filmove. Za nju je osnov poznavanja umetnosti filma bila galerija zvučnih imena poređana u visokim rafovima, njene biblioteke, bukvalno sve do čega se moglo doći u tadašnjoj Evropi – objašnjava Božidar Zečević.
Bila je neformalni pedagog generacijama studenata filma, konsultant mnogih jugoslovenskih sineasta, poput Vlade Petrića, Vladete Lukića, Branka Vučićevića, Dušana Stojanovića… Učestvovala je pedesetih u osnivanju dva filmska časopisa: „Film” i „ Film danas”. Radila je u Jugoslovenskoj kinoteci do 1979. godine.
Prvo portret, pa udaja za slikara
Olga Dobrović rođena je u poznatoj novosadskoj porodici advokata Koste Hadžija. Imala je još sedmoro braće i sestara, školovala se u Budimpešti, govorila mađarski, nemački i francuski. Petra Dobrovića, tada već poznatog slikara, upoznala je 1918. kao gosta njenog starijeg brata Koste. I dve godine kasnije Petar je uradio prvi portret sedamnaestogodišnje Olge („Glava”). Samo pet godina kasnije udaje se za njega.
Njena sestra Ivanka, pravnica po obrazovanju, udaje se za Petrovog mlađeg brata Nikolu Dobrovića, poznatog arhitektu. Petar Dobrović, bežeći od racije na Savindan 1942. umire u liftu, onom istom u Ulici kralja Petra 36, koji vodi do četvrtog sprata – danas legata Petra Dobrovića, koji su Olga i njihov sin Đorđe poklonili Beogradu.
Biblioteka Jugoslovenske kinoteke dugo se nalazila u Spasićevom prolazu, koji se češće pamti kao mesto prodavnice nameštaja Đorđević, a ne kao institucionalni epicentar jugoslovenskog filma. Bili su tu „Jugoslavija film”, Jugoslovenska kinoteka, „Morava film”, kao i biblioteka Kinoteke, koja je bila široka pruga filmskog (sa)znanja. U Kosovskoj ulici, gde se nalazio bioskop Kinoteke, presedalo se na „uski kolosek”.
– U Biblioteci se otkrivala filmska umetnost, a ponedeljkom smo neizostavno išli u drugu začaranu dvoranu Kinoteke u Kosovskoj, gde nam je Fića Aćimović, takođe konspirativno, razotkrivao čarobne dveri našeg filmskog trezora. Osećao sam se prosvećeno i za živu glavu ne bih dao jedan od tih božjih darova za koje sam zbilja verovao da ih samo ja posedujem – svedoči Božidar Zečević.
Olga Dobrović je i Slobodana Aranđelovića, filmskog i džez kritičara, upoznala sa Filipom Aćimovićem, tada umetničkim direktorom Kinoteke.
– On me je naučio kako da gledam filmove. Fića me je uputio na prave knjige i rekao mi je nešto vrlo bitno: “Bobane, vi ne možete da znate sve o filmu, književnosti, ali je važno da znate gde koju informaciju možete da nađete ili koga da pitate za nju.”
Moj očuh Fića
„Često sam išao u Kinoteku. Moj očuh Filip Aćimović je radio u Kinoteci. Bio je visokoobrazovan čovek, intelektualac, ali kod vlasti nije dobro politički stajao. Radio je kao cepač karata ispred bioskopa Kinoteke. Međutim, kasnije je počeo da radi pravi posao i stvorio je jednu od najvećih kinoteka na svetu. Uz njegovu pomoć, i italijanski neorealizam zaljubio sam se u film“, pričao je Goran Paskaljević Ronu Holoveju.
Primajući „Zlatni pečat” na 48. FEST-u, Paskaljević nije zaboravio očuha:
„Za mene ovo visoko priznanje ima zaista poseban značaj. Moj očuh Filip Aćimović, kojem sam posvetio film ’Bure baruta’, uvukao me je u tu zarazu koja se zove filmska umetnost. On je u to vreme bio pomoćnik direktora Kinoteke Vladimira Pogačića. I ovaj ’Zlatni pečat’ je on izmislio. Sećam se da sam ga video u nacrtima, dok nije dobio definitivni oblik. Zato mi je ovo izuzetno emotivan trenutak“, kazao je Paskaljević, naglasivši da je Filip Aćimović bio skroman, povučen, ali jedan od onih bez čijeg zalaganja Jugoslovenska kinoteka možda ne bi bila jedna od pet najbogatijih na svetu.
– Uvodio je u podrum u Kosovskoj, dakle visoku školu filma, prva pokolenja onih koji su učili od Ejzenštejna, Klera i Langa. Imao je plemenitu ideju kako preneti nasleđe mladima, kako od njih napraviti zatočenike filma. I neko će postati autor, neko kritičar, a neko samo zaljubljenik u pokretne slike. Skroman, miran i plemenit uživao je u svakom našem filmskom uspehu – pamti Božidar Zečević.
Filip Aćimović ostaje romantični ekspert koji nam je u nasleđe ostavio toliko znanja. Odrastao je u oficirskoj porodici iz užičkog kraja. Otac je bio general srpske vojske, a sin postao diplomirani pravnik. Iz više izvora saznajem da je bio šarmantni i bravurozni pijanista, a jedan mi potvrđuje da je stanovao u Spasićevom prolazu, iznad biblioteke Jugoslovenske kinoteke. Bio je lucidni novinar „ Glasa” i „ 20. oktobra”. Voleo je i poznavao film. Od 1952. bio je dobri duh Jugoslovenske kinoteke. Tih i taktičan vaspitao je više generacija jugoslovenskih sineasta. Među njima i Goranovog sina Vladimira Paskaljevića. Po mnogima, ostaje sjajna figura, kustos, arhivar i vodič kroz raskošnu istoriju filma. Preminuo je 1995. godine.
Bonus video: Tarantino – Svojim filmovima je postavljao nove standarde u kinematografiji, šokirao i svađao publiku sa holivudskim kritičarima