Mrzeo je umišljenost, pozere i snobove, otvoreno se družio s ljudima koji su pripadali raznim manjinama, bez obzira na rasu, veru ili seksualnu orijentaciju, s vremena na vreme je prkosio konvencionalnom ponašanju i autoritetu, govorili su da je ogorčeni idealista, čovek koji je napustio bolje stvari u Njujorku, živeći na svoj način, previše pijući, proklet da proživi svoj život među drugorazrednim ljudima i projektima. Časopis "Entertejnment vikli" proglasio ga je najvećom filmskom legendom svih vremena, a Američki filmski institut "najvećom muškom filmskom zvezdom i kulturnom ikonom". Bio je Hemfri Bogart i do kraja života držao se toga.
Hemfri Deforest Bogart rođen je 25. decembra 1899. godine, makar tako kaže većina biografa jer je njegov datum rođenja bio dugo predmet kontroverzi. Naime, prvo se pisalo da je rođen za Božić 1899. godine, što je, kako su mnogi tvrdili, izmislio „Vorner braders“ i često koristio zbog romantične pozadine, a da je u stvari rođen 23. januara, što je datum koji se pojavljuje u mnogim navodima. Međutim, ova se priča danas čini neutemeljenom: iako nikad nije pronađen rodni list, vest o njegovom rođenju pojavila se u bostonskim novinama u januaru 1900. godine, a potvrđuje da se rodio na Božić 1899. godine. Prema popisu stanovništva iz 1900. godine za domaćinstvo Belmonta Bogarta navodi se kako je njegov sin Hemfri rođen u decembru. Postoje još tri popisa koji potvrđuju da je tada rođen. Njegova posljednja supruga, glumica Loren Bekol, uvek je tvrdila kako je 25. decembar pravi datum njegovog rođenja.
Bogartova porodica
Otac Belmont bio je hirurg specijalizovan za srce i pluća. Njegova majka, Mod, bila je vrlo uspešna komercijalna ilustratorka koja se obrazovala u Njujorku i Francuskoj. Bila je militantna feministkinja. Upotrebila je crtež bebe Hamfrija za poznatu kampanju za dečju hranu „Melins“. Zarađivala je preko 50 hiljada dolara godišnje, što je u to vreme bio ogroman iznos, u odnosu na muža koji je godišnje zarađivao 20 hiljada.
Roditelji su bili dosta službeni, zauzeti svojim karijerama, te su se često svađali. Rezultat svega bio je manjak emocija koje su upućivali deci.
„Vaspitavan sam bezosećajno, ali i vrlo pošteno. Poljubac je u našoj porodici bio pravi događaj. Naši majka i otac nisu se preterano brinuli za moje sestre i mene.“
Bogarta su kao dečaka zadirkivali zbog njegovih uvojaka, urednosti, „slatkih“ slika na kojima je morao da pozira majci, odeće „Little Lord Fauntleroy“ u koju ga je odevala, kao i zbog imena Hamfri. Od oca je nasledio potrebu da pomaže drugima, zaluđenost pecanjem, dugogodišnju ljubav za jedrenje i privlačnost prema samouverenim ženama.
Bogartovi su kao tipični izdanci njujorškog društva slali sina u privatne škole. Nadali su se da će poći na Jejl, ali on je 1918. godine izbačen. Detalji njegovog isključenja su različiti: jedna priča kaže da je izbačen jer je bacio upravnika u veštačko jezero u kampusu. Drugi su tvrdili kako je pušio i pio, a uz to slabo učio i dobacivao nastavnicima. Treća priča kaže kako ga je iz škole povukao otac jer je loše učio. U svakom slučaju, njegovi roditelji bili su vrlo obeshrabreni takvim događajima i svojim propalim planovima koje su imali za njegovu budućnost.
Mornarica i ožiljak kao zaštitni znak
Kako na vidiku nije bilo druge karijere, Bogart je sledio svoju ljubav prema moru i u proleće 1918. godine se prijavio u Mornaricu SAD. Ovako je govorio:
„Sa osamnaest godina rat izgleda kao sjajna stvar: Pariz, francuske devojke, dovraga sve!“
Bogart je većinu vremena proveo kao mornar i član posade koja je prevozila američke jedinice nazad iz Evrope nakon potpisivanja primirja. U to vreme zaradio je i ožiljak, njegov zaštitni znak i razvio svoje karakteristično šaptanje, iako su prave okolnosti ponovo nejasne. Jedna verzija govori kako mu je usnu rasekao komadić šrapnela tokom artiljerijske vatre sa njegovog broda. Drugi tvrde da Bogart nije ni video more nakon što je potpisano primirje. Treća verzija, za koju Bogartov dugogodišnji prijatelj, pisac Natanjel Benčli, tvrdi da je istina, je ta da je Hemfri povređen dok je vodio zatvorenika u pomorski zatvor u Nju Hempširu. Navodno je zatvorenik u lisicama, dok su menjali voz u Bostonu, zamolio Bogarta za cigaretu, i dok je on tražio šibice, podigao je ruke i udario ga po ustima. Prema knjizi „Hemfri Bogart: Rane godine Darvina Potera“, ožiljak je delo njegovog oca, Belmonta, koga je zaradio tokom strašne svađe. Najverovatnije se prava istina nikad neće ni saznati.
Bez obzira na sve to, dok je Bogart došao do doktora, ožiljak se već formirao. „Prokleti doktor“, rekao je kasnije Dejvidu Nivenu, „umesto da ga zakrpi, samo je sve zabrljao.“
Zapravo, Niven je pričao da kad je pitao Bogarta za ožiljak rekao mu je kako je to posledica nesreće iz detinjstva; Niven je tvrdio da su priče o tome kako ga je dobio za vreme rata izmislili mediji kako bi uneli dašak glamura. U njegovom post-ratnom lečenju se ne spominje, iako se navode manji ožiljci.
Rana karijera
Tokom svojih dana u Mornarici, Bogart se osamostalio udaljivši se od porodičnog uticaja. Postao je liberal koji je mrzeo umišljenost, pozere i snobove, otvoreno se družio s ljudima koji su pripadali raznim manjinama, bez obzira na rasu, veru ili seksualnu orijentaciju, a s vremena na vreme je prkosio konvencionalnom ponašanju i autoritetu, što su osobine koje će pokazivati i u svojim filmovima. Sa druge strane, zadržao je pristojne manire, tačnost, skromnost i nesklonost fizičkom dodiru.
U to vreme, družio se sa prijateljem iz detinjstva Bilom Brejdijem mlađim čiji je otac imao veze u zabavnoj industriji, te je Bogart dobio urednički posao u novoj firmi Vilijama Brejdija starijeg „World Films“. Okušao se kao scenarista, reditelj i producent, ali se nije dokazao ni u jednom polju. Godine 1921. godine, Bogart je ostvario svoj pozorišni debi kao japanski batler u predstavi „Drifting“, predstavi Alis Brejdi, nervozno izgovorivši jednu rečenicu. Sviđali su mu se kasni sati u kojima su glumci radili i uživao je u pažnji koju glumac dobija na pozornici.
Prema pisanju medija iz tog vremena, mnogo je provodio u kafanama i postao je teški pijanac. Barska tučnjava koja datira iz tog vremena možda je pravi uzrok njegovog ožiljka na usni, budući da se ta priča bolje poklapa.
„Rođen sam kao indolentan, a ovo je bio najlakši porok. Ceo svet kasni za tri pića. Ako bi svi popili ta tri pića, nikada ne bismo imali problema“, govorio je.
Bogart je odgojen u uverenju kako je gluma ispod nivoa džentlmena, ali on je uživao u pozorišnoj igri. Nikad nije uzimao časove glume, ali je bio uporan i odlučno radio. Prezirao je trivijalne uloge koje je igrao u ranoj karijeri, nazvavši ih „White Pants Willie“ ulogama.
„Gluma je baš kao i seks: ili to napraviš i ne pričaš o tome, ili pak to ne napraviš i ne pričaš. Upravo sam zato sumnjičav prema ljudima koji previše pričaju“, bile su reči glumca.
Na početku karijere, dok je igrao dvostruke uloge u komadu „Drifting“ u Plejhaus teatru, upoznao je Helen Menken. Venčali su se 20. maja 1926. godine u Njujorku, a razveli već 18. novembra 1927. godine. Nakon razvoda su ostali prijatelji. Kasnije, 3. aprila 1928. godine, oženio se sa Meri Filips. Ona je, kao i Menken, imala „vatrenu“ narav.
Nakon berzovnog kraha 1929. godine, pozorišne su se produkcije otkazivale, a mnogi fotogenični glumci su se zaputili prema Holivudu. Bogartova prva filmska uloga bila je ona sa Helen Hejz u kratkom filmu „The Dancing Town“ iz 1928. godine, čija se kopija nikad nije uspela pronaći.
Otac Belmont je preminuo 1934. godine u dugovima, koji je Bogart vremenom otplatio. Od oca je nasledio zlatni prsten koji je uvek nosio, čak i u svojim filmovima. Na očevoj samrtnoj postelji mu je konačno rekao koliko ga voli.
Godine 1936, se pojavila filmska verzija uspešne predstave „Okamenjene šume“. Njegova gluma nazvana je „briljantnom“, „zadivljujućom“ i „superiornom“. Uprkos uspehu u „A filmu“, Bogart je dobio „blagi“ ugovor na 26 sedmica uz honorar od 550 dolara sedmično, a nakon toga je etiketiran kao „gangster“ te je nastupao u seriji drugorazrednih kriminalističkih drama.
Bio je ponosan na svoj uspeh, ali činjenica da je došao do njega igranjem gangstera ga je mučila:
„Ne mogu da se upustim u običnu diskusiju, a da se to ne pretvori u svađu. Mora da to ima veze s mojim tonom glasa ili ovom arogantnom facom – nešto što izaziva sve. Niko ne želi da me vidi. Pretpostavljam da je to zato što sam etiketiran kao težak tip.“
Vremenom, počeo je da razvija svoju prepoznatljivu filmsku ličnost, kako su ga opisivali u medijima „povređeni, stoički, cinični, ali šarmantni, ranjivi usamljenik s jezgrom ponosa koji se ruga sam sebi.“
Glumci u „Vorner bradersu“ koji su imali prednost, nisu bili samo klasične zvezde kao što su Džejms Kegni i Edvard G. Robinson, nego i glumci danas puno manje poznati, kao što su Viktor Maklaglen, Džordž Raft i Pol Mjuni. Većina boljih scenarija završila je kod njih, a Bogart je morao da prihvati ono što bi ostalo. Godine 1939, je glumio ludog naučnika u „The Return of Doctor X“. Poludeo je!
„Da sam bio krv Džeka Vornera, ne bi mi to mnogo smetalo. Problem je što su oni pili moju, a ja sam snimao ovaj odvratni film.“
Godine 1938. ušao je u katastrofalan treći brak sa Mejo Methot, živahnom i ljubaznom ženom kad je bila trezna, ali paranoičnom kad bi bila pijana. Bila je uverena da je muž vara. Što su se ona i Bogart više udaljavali, ona je više pila i besnela. Čak je i zapalila kuću, ubola ga nožem i nekoliko puta prerezala vene. Sa druge strane, Bogartu je bila potrebna njena bezosećajnost i činilo se kako uživa u svađi s njom. Ponekad je i on postao nasilan. Novine su ih prozvale „the Battling Bogarts“.
„Brak Bogarta i Methot bio je nastavak Građanskog rata“, rekao je njihov prijatelj Džulijus Epstajn. U to vreme Bogart je nabavio jedrilicu i nazvao je „Sluggy“, po svojoj vatrenoj ženi. Uprkos izjavama kao što su „Volim ljubomornu ženu“, „Slažemo se tako dobro jer nemamo iluzija jedno o drugome“ i „Ne bih vam dao ni dva centa za damu bez temperamenta“, postalo je jasno da je njihov brak postao destruktivna veza.
More je bilo njegovo utočište, a bio je ozbiljan mornar. Cenili su ga i mornari koji su se nagledali previše holivudskih glumaca i njihovih brodova. Oko 30 vikenda godišnje provodio je na brodu.
„Glumcu treba nešto da stabilizuje njegovu ličnost, nešto što će ga pretvoriti u ono što zaista jeste, a ne ono što trenutno pokušava da bude.“
Osetljiv, a opet sarkastičan, Bogart je razvio ličnost ogorčenog idealiste, čoveka koji je napustio bolje stvari u Njujorku, živeći na svoj način, previše pijući, proklet da proživi svoj život među drugorazrednim ljudima i projektima.
Retko je gledao svoje filmove i nije išao na premijere. Nije igrao holivudsku igru i nije se ulizivao novinskim kolumnistima. Nije glumio lažnu pristojnost i divljenje prema kolegama, ali ni zabijao nož u leđa. Čak je štitio vlastitu privatnost lažnim novinskim saopštenjima o svom privatnom životu kako bi zadovoljio radoznalost novinara i publike.
Kad bi mislio kako je glumac, reditelj ili filmski studio napravio nešto bezvredno, otvoreno bi govorio o tome, spreman da ga citiraju. Divio se Robertu Mičamu zbog izjave da je jedini način kako preživeti u Holivudu biti „oponent“.
Zbog svega toga mu popularnost nikad nije bila na visini, a neki u holivudskoj zajednici su ga privatno izbegavali kako bi izbegli probleme sa studijima.
„U celom Holivudu stalno mi govore kako nešto nije trebalo da kažem, da će me dovesti u nevolje to što kažem. Ne shvatam. Ako nije dobar, zašto to ne možeš i reći? Ako bi više ljudi to spomenulo, ubrzo bi se mogao dobiti nekakav efekat.“
Put do zvezdanog statusa
„Visoka Sijera“, film Raula Volša iz 1941. godine, napisao je Bogartov prijatelj, Džon Hjuston, a adaptiran je prema romanu V. R. Berneta. Pol Mjuni i Džordž Raft su odbili glavnu ulogu, davši tako priliku Bogartu da odigra lik s nešto više kompleksnosti. Bilo je to Bogartovo poslednje značajnije ostvarenje u kojem je glumio gangstera (njegova zadnja gangsterska uloga bila je u „The Big Shot“ 1942).
Film je zacementirao snažni lični i profesionalni odnos između Bogarta i Hjustona. Bogart se divio i pomalo zavideo Hjustonu zbog njegovih spisateljskih veština. Iako je bio loš učenik, Bogart je ceo život puno čitao. Mogao je citirati Platona, Aleksandera Poupa, Ralfa Valdoa Emersona i preko hiljadu Šekspirovih rečenica. Uživao je u intenzivnim, provokativnim razgovorima i žestokim pićima, kao i Hjuston. Obojica su bili buntovnički nastrojeni i voleli da izvode detinjaste šale. Za Hjustona se govorilo kako se dosađivao tokom produkcije, a divio se Bogartu (koji se isto tako brzo dosađivao iza kamere) ne samo zbog njegovog glumačkog talenta nego i zbog intenzivne koncentracije na setu.
Film „Malteški soko“ (1941) bio je veliki hit za Bogarta, a za Hjustona trijumfalni rediteljski debi.
„To je praktično remek-delo. Nemam mnogo stvari kojima se ponosim… ali ovo je jedna od njih.“
Bogart je svoju prvu romantičnu ulogu ostvario u filmu „Kazablanka“, glumeći Rika Blejna, vlasnika noćnog kluba emigranta koji se skriva od vlastite prošlosti i održava kontakt s nacistima, francuskim podzemljem, višijevskim prefektom i svojom bivšom devojkom. Film je režirao Majkl Kertiz, producirao ga je Hal B. Volis, a u ostalim ulogama pojavili su se Ingrid Bergman, Klod Rejns, Sidni Grinstrit…
Zanimljivo je da je Bogart u stvarnom životu igrao turnirski šah, na jednom nivou ispod majstorskog. Navodno je bila njegova ideja da se Rik Blejn prikaže kao šahista, što je poslužilo i kao metafora za odnos između Bogartovog i Rejnsovog lika. Ipak, Pol Henrid se pokazao kao najbolji igrač.
Filmska magija Bogarta i Bergman bila je rezultat njihovih izvanrednih izvedbi, a ne stvarnih iskri, iako je njegova ljubomorna supruga mislila drugačije. Izvan seta, njih dvoje jedva da su razgovarali, mada je nju pratila reputacija „zavodnice glavnih glumaca“. Kako je Bergman bila viša od njega, Bogart je u nekim scenama na cipelama imao pričvršćene blokove od 76 milimetara. Ona je kasnije navodno rekla:
„Poljubila sam ga, ali nikad ga nisam znala.“
Godinama kasnije, nakon što se Ingrid Bergman udala za italijanskog režisera Roberta Roselinija i rodila dete, Bogart joj se suprotstavio ovako:
„Bila si velika zvezda. Šta si sada?“
„Sretna žena“, odgovorila mu je.
„Kazablanka“ je 1943. godine osvojila Oskara za najbolji film. Bogart je bio nominovan za najboljeg glavnog glumca, ali pripao je Polu Lukasu za glumu u filmu „Straža na Rajni“. Ipak, za Hemfrija je to bio veliki trijumf. Smestio ga je na četvrto mesto na studijskom rosteru, čime je konačno pretekao Džejmsa Kegnija i 1946. godine povećao platu na 460 hiljada dolara, čime je postao najplaćeniji svetski glumac.
Uprkos tadašnjem uspehu može se reći da je „Imati i nemati“ iz 1944. godine ostavio najdublji trag na njegov život. Tada je upoznao devetnaestogodišnju Lorin Bekol, manekenku koja je baš uz njega zaplivala glumačkim vodama.
„Upravo sam video tvoju probu. Zabavljaćemo se zajedno“, bile su reči upućene Loren nakon čega je počela njihova ljubavna afera. Kratko su uživali u zabranjenoj ljubavi jer se u februaru 1945. godine Bogart razveo od Majo i već 21. maja postao suprug Loren. Tajna njihovog srećnog braka skrivala se u njenoj toleranciji prema Bogartovom piću i njegovoj popustljivosti prema mladalačkoj hirovitosti supruge. Kruna njihove ljubavi dogodila se 1949. godine rođenjem sina Stivena, a tri godine kasnije na svet je došla i njihova ćerka Lesli.
Trijumfi su Bogartu obezbedili kultni status, a film „Afrička kraljica“ sa Ketrin Hepbern doneo mu je 1952. godine jedinog Oskara.
„Način kako preživeti dobijanje Oskara jeste da pokušate da ne osvojite drugi. Previše ga zvezda osvoji pa pomisle da su nenadmašne. Rezultat: mnogo dosadnih rola u dosadnim filmovima.“
Bolest i prerana smrt
Njegov uspeh polako je padao u drugi plan, a taj pad ubrzala je afera početkom pedesetih kada je pijan izazvao nered u kome su bile povređene dve žene. Ubrzo je kao strastveni pušač oboleo od tumora jednjaka. Nije voleo o tome da govori, a, kako je rekla njegova supruga, odlazak kod lekara nije dolazio u obzir. Njegove poslednje reči postale su legenda:
„Nisam smeo viski da zamenim martinijem.“
Preminuo je 14. januara 1957. godine. Kremiran je, a legenda kaže kako je Lorin Bekol u urnu ubacila malenu srebrnu zviždaljku, na kojoj su urezane reči iz njihovog zajedničkog filma „Imati i nemati“ :
„Ako ti nešto treba, samo zvizni!“
Govor je održala Ketrin Hepbern, rekavši:
– Bio je jedan od najvećih frajera koje sam ikada upoznala, hodao je sredinom puta, bez možda, da ili ne. Voleo je da pije, pio je, voleo je da jedri na brodu, jedrio je na brodu. Bio je glumac. Bio je srećan i ponosan što je glumac. Kako je govorio u „Kazablanki: Uvek ćemo imati Pariz“, a mi ćemo uvek imati Bogarta i crno-belu uspomenu na zavodnika.
Bonus video: Džejms Din – princ Holivuda koji je svoje buntovništvo platio glavom
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar